VOĆE

CITRUSI


LIMUN (Citrus limonia)

Limun je hibridno voće, davno ukršten. Pra-limun bio je manji i smežurane kore, a postoje podaci da se koristio još u drevnoj Mesopotamiji prije oko 6000 godina. Smatra se da limun, kao i pomorandža, potiče iz Kine i Indije. Oko 700. godine je uvezen u Persiju, Irak i Egipat. Često je korišten kao ukrasna biljka. U Evropu je prvi limun uvezen u Đenovu sredinom XV veka. U Ameriku ga je 1493. godine doneo Kolumbo. Ime je nastalo od arapskog naziva za ovaj plod.

Limun se u kulinarstvu može koristiti u potpunosti. Kora sadrži eterična ulja, a osvježavajući sok obogatiće ukus slatkih i slanih jela. Pre upotrebe bilo limunova soka ili kore poželjno je ceo limun oprati, kako bi se odklonila prljavština, bakterije i zaštitna sredstva. Prilikom ceđenja soka ne stiskajtete limun prejako jer bi sok mogao biti gorak. Celi limunovi mogu se čuvati u soli

Limun se najčešće koristi za aromatizovanje pića zbog svog kiselog soka. Retko kada se limun koristi za jelo, sam bez ičega, ali je izuzetno svestran. Njegov sok se često koristi za očuvanje boje voća i povrća, da ne potamne pod uticajem oksidacije. Limunova kora kao i sok koriste se kod pripreme slatkih i slanih jela. Kriške limuna su popularni dodatak za tople i hladne napitke, a najpoznatiji hladni napitak sa sokom limuna uz dodatak šećera je limunada. Kriške ili kolutovi limuna, tradicionalna su pratnja jelima od ribe. Kod pržene ribe svojom kiselinom apsorbuju masnoću preostalu posle prženja. Limunom se može i marinirati belo meso pre termičke obrade. Ujedno limun pojačava okus većini drugih namirnica i može se koristiti kao zdrava zamena za so, pa se može koristiti u čorbama, umacima, marinadama. Isto tako može biti i zdrava zamena za sirće u različitim salatama, gde obogaćuje ukus. Takođe daje prekrasan ukus slatkim jelima, a koristi se kod pripreme želea, marmelada, sladoleda, a svežem siru će dati posebnu aromu i svežinu. Limun se puno koristi za pripremu jela u severnoj Africi, pa su tako u Maroku veoma popularne poslastice tagines ili turšija od limuna. Od limuna se mogu praviti i alkoholna pića, a jedno od njih je Limoncello, slatki digestiv koji se služi ohlađen iz zamrzivača. Kora limuna može se kandirati i koristiti za ukrašavanje kolača i pudinga. Eterična ulja u kori poboljšavaju ukus mnogim jelima. Koristi se i kao začin za umake i kremove, kolače, torte...

Energetska vrednost 100 g svežeg limuna je svega 29 kalorija. Od minerala limunu je bogat kalcijumom, gvožđem, magnezijumom, fosforom, cinkom, bakrom i manganom, a od vitamina vitaminom C, B6, tiaminom, riboflavinom, pantotenskom kiselinom. Od ostalih nutrijenata limun sadrži dijetna vlakana i karotenoide.

Limun je gotovo sinonim za vitamin C. U sezonama gripa i prehlade svakako je dobro učestalije konzumirati limun radi jačanja otpornosti organizma. Osim toga naučnici su utvrdili da vitamin C doprinosi usporavanju pojave raka debelog creva i upalnih stanja kao što je astma, osteoartritis ili reumatoidni artritis. Limun sadrži razne i jedinstvene fitonutrijente koji imaju značajna antioksidativna i antibiotička svojstva. Prisutni nutrijenti sprečavaju oksidaciju holesterola i njegovo nakupljanje na krvnim sudovima. Limun je i izvor dijetnih vlakana, koji doprinose snižavanju holesterola, podstiču rad debelog creva, daju osećaj sitosti i tako pomažu u regulisanju telesne težine. Limunov sok pomešan sa toplom vodom i medom pospješuje gubitak tjelesne težine i pomaže kod lečenja infekcija grla i bolesti desni. Limun doprinosi zdravlju i lepoti kože, zahvaljujući antioksidativnim svojstvima usporava starenje, doprinosi čistoći kože i eliminisanju mitesera i akni. Limunov sok može pomoći kod blagog uklanjanja mrlja na koži. Delotvoran je u borbi protiv peruti i opadanja kose, a nakon pranja sok od limuna daje kosi sjaj i volumen i blago posvetljuje boju.




LIMETA (Citrus aurantifolia)

Limeta je naziv za nekoliko hibrida citrusa čiji su zreli plodovi zelene boje. Potiče iz tropske Južne Azije, Malezije i drugih područja i za svoj rast traži vlažnu tropsku klimu. Španlski moreplovci preneli su limetu u Meksiko i Karibe, gde se brzo i odomaćila.

Limeta je prekisela za konzumaciju u svežem stanju, a razlikuje se od limuna po specifičnoj aromi. Najčešće se koristi za koktele i kolače, ali može biti izvanredno aromatična zamena za sirće u različitim salatama, čorbama i sl.

Oko 100gr limete sadrži 30 kalorija. Obiluje vitaminom C, a bogata je i mineralima kalcijumom, fosforom, a posebno kalijumom, pa su je nekada moreplovci koristili na svojim putovanjima u borbi protiv skorbuta.

Limeta se ubraja u najkiselije voće i odlikuje se veoma snažnim antibakterijskim svojstvima. Poboljšava varenje, sprečava zatvor i urinarne infekcije, ublažava respiratorne tegobe i probleme sa desnima i kožom, korisna je za mršavljenje, a upotrebljava se i u kulinarstvu i kozmetici. Mirisna ulja koja sadrži plod ovog voća podstiču varenje, a čaša tople vode s sokom od limete pomaže pri mršavljenju. Limeta je veoma bogata kalijumom i efikasno je sredstvo za eliminisanje toksičnih supstanci koje se nakupljaju u bubrezima i bešici, što ubrzava lečenje urinarnih infekcija. Bogat vitaminom C, ovaj agrum koristan je za oči, a upotrebljava se i u slučaju krvarenja i osetljivosti desni. Sok od limete ublažava osip i svrab kože uzrokovane infekcijom, a kozmetički preparati na bazi ovog voća vraćaju koži sjaj i baršunast izgled. Limunska kiselina iz ploda limete odličan je sagorevač masti, pa se preporučuje i dijabetičarima, a napici sa ukusom ovog citrusa provereno okrepljuju organizam. Ekstrat i esencijalna ulja limete sastojak su mnogih parfema, proizvoda za čišćenje kože, sapuna i dezodoransa, a uz to su veoma cenjeni i u aromaterapiji.




POMORANDŽA (Citrus aurantium)

Pomorandža najvjerovatnije potiče iz toplih krajeva jugoistočne Azije i južne Kine, a spominju se na početku hrišćanske ere u indijskim i kineskim tekstovima. Pomorandžu je verojatno poznavao i antički svet, a smatra se da su mitske zlatne jabuke Hesperidum mala upravo pomorandže. U Europu su ih najvjerojatnije doneli Arapi u Španiju), a krstaši u Francusku.

Obično se konzumira sveža kao desert ili dodatak voćnim salatama, kremovima, kolačima i drugim poslasticama. Ne treba posebno naglašavati da je sok od pomorandže jedan od najzdravijih i najčešćih sokova, posebno za doručak. Ima specifičnu, prefinjenu aromu, pa njene kriške izvrsno dopunjuju topla i hladna jela, bilo riblja ili mesna. Osim voćne, osvježiće i različite povrtne salate, kako plodom tako i sokom. Izvanredan je sastojak slatke zimnice - džemova i sirupa. Kora se može kandirati i koristiti za ukrašavanje kolača i pudinga. Eterična ulja u kori poboljšavaju ukus mnogim jelima. Koristi se i kao začin za umake i kremove, kolače, torte...

Pomorandža je bogat izvor vitamina i minerala - vitamina C, tiamina, riboflavina, pantotenske kiseline, folata, kalijuma, kalcijuma i magnezijuma. Zbog odgovarajućeg sadržaja minerala ima svojstva remineralizatora - pomaže uklanjanju toksina iz organizma. Od organskih kiselina sadrži limunsku, maleinsku i druge u manjim količinama. Osim pulpe koristi se i kora koja uz obilje vitamina i minerala sadrži i eterično ulje, tanine, gorke materije, pektin i fitoelemente.

Vitamin C učestvuje u mnogim oksidoreduktivnim procesima u organizmu, pospešuje resorpciju gvožđa, ubrzava metabolizam, jača imunitet. Učestvuje u izgradnji kolagena - važnog vezivnog tkiva u kostima, hrskavici i koži. Vitamin C pomaže u borbi protiv umora, prehlade i gripa. Deluje kao antioksidans. Pektin u crevima formira gel koji prekriva sluzokožu creva i smanjuje apsorpciju masti i holesterola i šećera posle obroka, što je posebno važno u ishrani dijabetičara. Terpeni imaju izrazito jako antioksidativno dejstvo u zaštiti organizma od slobodnih radikala. Karotenoidi povećavaju obrambene sposobnosti organizma i štite ćelije kože od štetnog sunčevoga zračenja. Limonoidi štite pluća i podstiču rad jetre. Flavonoidi imaju dokazano protivpalno, antialergijsko i protivvirusno dejstvo. Pojačavaju delovanje vitamina C i pospješuju njegovu apsorpciju. Štite organizam od kardiovaskularnih bolesti i karcinoma.




MANDARINA (Citrus reticulata)

Uzgaja se već preko 3000 godina u Ugandi, Japanu i Džibutiju. U Evropi se uspešno uzgaja na Mediteranu.

Mandarina se najčešće konzumira sveža neposrednopošto je oguljena. Oomiljena je zbog sočne i slatke pulpe. Koriste se slično pomorandžama, u voćnim salatama, kao kriške prelivene ili uronjene u čokoladu, česti su ukras na tortama od čokolade i kolačima od sira, a izvrsno se slažu sa jabukama, kruškama, orašastim voćem, naročito bademima. Od mandarine se pravi izvrsna slatka zimnica, ali i kremovi, želei, sladoledi i sl. Kod pripreme slanih jela izvrstan je sastojak salatama od povrća, belog mesa, testenine, kojima daje dozu svježine i egzotike. Sok od mandarina može biti izvrstan sastojak marinada za mesa od peradi. Preliv od mandarina služi se sa svinjetinom, teletinom, junetinom, mesom divljači, ali i sa jelima od testenine. Kora je bogata eteričnim uljima i koristi se sveža, sušena ili kuvana u šećernom sirupu za ukrašavanje kolača i poslastica. Rezanci od kore mandarina mogu se sušiti pa dodavati u razne prelive.

Energetska vrednost 100 g svježih mandarina iznosi 53 kalorije. Od minerala u mandarini se nalaze kalcijum, gvožđe, magnezijum, fosfor, cink, bakar i mangan. Od vitamina sadrži vitamin C, B6, A, E, folnu i pantotensku kiselinu, tiamin, riboflavin i niacin. Od ostalih nutrijenata sadrži dijetna vlakna i karotenoide.

Zahvaljujući sinergijskom djelovanju vitamina C i flavona mandarina je vrlo snažan antioksidant. Konzumiranje mandarine jača imunološkog sistem i sprečava štetno delovanje slobodnih radikala. Šećeri iz mandarine veoma polako se otpuštaju u krvi, pa se one preporučuju kao međuobrok obolelima od dijabetesa. Aromatično esencijalno ulje mandarine je prirodan antiseptik. Doprinosi i ublažavanju bolnih grčeva disajnih puteva, probavnog trakta i nervnog sistema. Može se koristiti i za spoljnu upotrebu i oralno. Mandarine pozitivno deluju na psihičko zdravlje jer poboljšavaju funkcije mozga i doprinose boljem pamćenju. Imaju umirujuće dejstvo na nervni sistem i preporučuju se kod nervoze, stresa, ali i kod ublažavanja alergijskih reakcija.




GREJPFRUT (Citrus paradisi)

Prvi zasadi grejpfruta verovatno su zasnovani na Barbadosu u XVIII veku, gdje su ga zvali "zabranjeno voće". Nakon toga se spominje na Jamajci, a naziv grejpfrut pojavljuje se tek od 1814. godine. U Europi i na Bliskom Istoku ne spominje do otkrića Amerike, a nije poznato da li je nastao prirodnom hibridizacijom sorti citrusa. Oko 1823. godine grejpfrut dolazi na severnoamerički kontinent, na Floridu, a prve komercijalne pošiljke stižu na istočnu obalu 1885. godine. Najveći proizvođači ovog voća su SAD, Kina i Južnoafrička Republika.

Grejpfrut se najčešće konzumira svež ili kao ceđeni sok. Dodaje se u voćne salate koje oplemenjuje svojim ukusom i izgledom, ali i u mesne i riblje salate kojima pruža svežinu. Zelenoj salati daje poseban ukus i aromu. Izvrsno se slaže sa začinima poput cimeta, karanfilića i muškatnog oraščića. Kriške grejpfruta očišćene od opnice uviek će lepo ukrasiti razna pečenja. Ceo plod se koristi kod pripreme slatke zimnice, a sok je često prisutan u voćnim i alkoholnim koktelima.

Energetska vrednost 100 g svježeg grejpfruta iznosi 32 kalorije. Nije bogat mineralima, sadrži manje količine kalcijuma, magnezijuma, fosfora i bakra. Od vitamina sadrži vitamin C, B6, A, tiamin, riboflavin i pantotensku kiselinu. Od ostalih nutrijenata sadrži dijetna vlakana i likopen.

Kao i svi citrusi odličan je izvor vitamina C koji ima vrlo važnu ulogu u jačanju imuniteta. Vitamin C je snažan antioksidant koji pomaže u ublažavanju ili spriječavanju raznih upala poput astme, reumatoidnog i osteoartritisa. Konzumiranjem grejpfruta štitimo zdravlje kardiovaskularnog sistema jer vitamin C smanjuje rizika od srčanog i moždanog udara ili raka. Osim što je primamvljivog izgled crveni grejpfrut je poseban po svom visokom sadržaju likopena, koji je pokazao najjače svojstvo zaštite organizma od štetnog delovanja slobodnih radikala. Konzumiranjem hrane bogate likopenom, na duži rok štitimo organizam od raka. Stručnjaci preporučuju uz grejpfrut čašu zelenog čaja, jer je utvrđeno sinergijsko lekovito delovanje fitonutrijenata iz obe namirnice. Od vlakana sadrži pektin, koji deluje na usporvanje ateroskleroze. Sok od grejpfruta, pomorandže ili jabuke dnevno pomaže u smanjenju rizika od stvaranja bubrežnih kamenaca. Grejpfrut pomaže pri regulisanju telesne težine jer smanjuje nivo insulina u krvi, ima visoki sadržaj vode i mali sadržaj natrijuma, a vlakna daju duži osećaj sitosti. Naringenin je još jedan u nizu sastojaka koji se nalaze u grejpfrutuu, a njegovo lekovito svojstvo se ispoljava u regeneraciji oštećenih molekula DNA kod tumora prostate.




POMELO (Citrus maxima)

Pomelo potiče iz jugoistočne Azije, a danas se najviše uzgaja u Japanu, Indiji, Maleziji i na Tajlandu. Po izgledu je najsli?niji grejpfrutu, ali dvostruko veći. Zapravo, pomelo je najveći od svih citrusa, 10-30 cm u pre?niku i čak do 3 kg težine. Može biti okruglog ili ovalnog oblika, pravilne i glatke ili naborane, debele kore. Boja kore može biti, zavisno od podvrste, zelena do žuta. Na našem i zapadnom tržištu uglavnom se može naći hibrid pomela i grejpfruta glatke, sjajne kore, koji se također naziva pomelo.

Meso pomela je žućkasto do crveno. Ukus i konzistencija podsećaju na grejpfrut samo je sla?i i manje gorak. Koristi se kao i grejpfrut, svež, sam ili u razli?itim vo?nim salatama i kao sok ili dodatak koktelima. Osim toga dobro se kombinuje i sa nekim miješanim salatama od povrća. Kora ove voćke je zelena ili žuta i hrapava. ?esto se koristi i za koktele, ali i za pripremu marmelade ili se kandirati. Pošto se vrh iseče i sadržaj izvadi, u šupljoj kori mogu da se služe kokteli.

Pomelo je niskokalori?no voće koje u 100 grama sadrži samso 30-35 kalorija. Bogat je vitaminom C, beta-karotenom i vitaminom B. To je izrazito zdravo voće koje pomaže u regulaciji krvnog pritiska, kod ateroskleroze i astme. Vrlo aromatični cvet koristi se za izradu parfema, potpurija i aromatičnih ulja.



OSTALO - EGZOTIČNO VOĆE


AVOKADO (Persea americana)

Avokado potiče iz Centralne i Južne Amerike, gde se gaji od davnina. U tim krajevima je poznat i pod nazivom "aligatorova kruška" jer njegov oblik i kora podsećaju na ovu životinju. Sredinom XVII veka trgovci su ga doneli na Jamajku, a do sredine XIX veka proširio se u tropskim regionima Azije. Danas se gaji u većini zemalja tropskog i suptropskog pojasa a najveći proizvođači su SAD, Meksiko, Dominikanska Republika, Brazil i Kolumbija.

Kod nas je ovo malo poznato voće i retko se koristi, ali širom sveta ovo je omiljeno i često korišćeno voće. Jede se uvek sirov, i to odmah nakon skidanja kore, jer brzo potamni. Često se koristi kao prilog jelima, posoljen i zaliven limunovim sokom ili maslinovim uljem. Od pasiranog avokada mogu se praviti ukusni prelivi ili namazi za zdrave sendviče, kada mu se doda so i različiti začini.

Avokado ima malu energetsku vrednost pa je pogodan za dijetalnu ishranu. Bogat je mineralima, vitaminima i drugim korisnim sastojcima. Obiluje vitaminima K, B6, C, folatima, bakrom i hranljivim vlaknima. Dobar je izvor kalijuma. Ima visok sadržaj masti (71-88% ukupnog broja kalorija) što je oko 20 puta više od proseka kod ostalih vrsta voća, a najveći procenat pripada zdravim, mononezasićenim mastima, posebno oleinskoj kiselini. Što je avokado svetliji sadrži više beta-karotena.

Avokado spada u antioksidanse i brze čistače organizma, a pomaže u lečenju nekih bolesti. Oleinska kiselina, nezasićena masna kiselina, može da pomogne da se snizi loš, a poveća dobar holesterol. Avokado je jedan od najbogatijih izvora glutationa, snažnog antioksidansa za koji je utvrđeno da blokira veliki broj različitih karcerogena. Novija istraživanja pokazuju da oleinska kiselina štiti od raka dojke, a kalijum iz avokada pomaže da se reguliše krvni pritisak. Jedna od uloga ove kombinacije masnih kiselina, karotenoida i tokoferola, kako je pokazalo jedno istraživanje, sprečava rast ćelija raka prostate. Fitonutrijenti iz avokada preventivno deluju protiv raka usne duplje tako što se uspešno bore protiv slobodnih radikala. Osim toga, pomaže kod probavnih problema i problema sa cirkulacijom. Avokado nije samo zdrava namernica već i prava riznica sastojaka koji doprinose mladalačkom izgledu. Ima izvrsno antioksidativno dejstvo na kožu lica i tela. Omekšava suvu i grubu kožu i smiruje kožu koja je sklona iritaciji.




ANANAS (Ananas comosus)

Ananas je tropska biljka iz porodice bromelija (Bromeliaceae) i jedini je predstavnik ove porodice koji se komercijalno gaji kao voće. Potiče iz Paragvaja i južnih delova Brazila. Kultivisan je u pretkolumbovsko vreme i raširen po čitavoj Južnoj Americi, pa je konačno stigao i do Kariba, gde ga je pronašao Kolumbo, koji ga je odneo u Evropu. Španci su ga raširili na Filipine, Havaje, Guam i u današnji Zimbabve. Ananas je uspešno gajen od 1720. i u evropskim staklenim baštama i toplim lejama, što je zahtevalo mnogo rada. Masovna primena parobroda označila je kraj gajenja ananasa u Evropi, jer je prevoz voća preko mora postao mnogo jeftiniji od njegovog gajenja u umerenoj klimi. Moreplovci su ga nosili sa sobom jer im je bio dragocen za očuvanje zdravlja, zbog velike količine vitamina C. Ananas je žbunasta biljka nalik agavi, sa tankim stablom i dugačkim, čvrstim, sabljastim listovima. Svaka biljka razvija po jedan plod.

Konzumira se svež ili ceđen u sok, a čest je sastojak i različitih voćnih salata i laganih voćnih poslastica. Koristi se i za deserte i voćne koktele, a u nekim kulturama i kao prilog za jela od mesa.

Nutricionistički gledano, to je niskokaloričan plod bez masnoća i sa malom količinom soli. 100 g svežeg ploda ima svega 46 kalorija. Bogat je vitaminom C i veoma značajan izvor mangana. Od ostalih vitamina značajan je sadržaj vitamina B1, a od minerala ima kalijuma, natrijuma, kalicijuma, magnezijuma, fosfora i mangana. Sadrži i beta karoten i nešto biljnih vlakana, što podstiše probavu, naročito belančevina. Osim toga, ananas sadrži enzim bromelain, koji je sličan pepsinu, snažnom enzimu u ljudskom organizmu za probavu belančevina i na sličan način pomaže probavi. Bromelin se nalazi u peteljkama i mesu voća, međutim toplotom se njegovo dejstvo drastično umanjuje, pa je bitno ananas jesti u svežem stanju. Ovaj enzim može biti opasan za osobe koje pate od nedostatka belančevina ili poremećaja kao što je Elers-Danlosov sindrom. Svež ananas takođe ne bi trebalo da jedu osobe koje pate od hemofilije kao i oni sa oboljenjima bubrega ili jetre, jer on može da smanji vreme potrebno za koagulaciju krvi.

Koren i plod se primenjuju na koži kao sredstvo protiv upala. Na Filipinima se tradicionalno koristi protiv crevnih parazita. Postoje tvrdnje da ananas deluje blagotvorno na pojedine poremećaje gastrointestinalnog trakta, da pomaže u otklanjanju bolova, kao i da je u stanju da ubrza porođaj u slučaju njegovog kašnjenja. Dobar je kod reumatičnog artritisa, a delotvoran i protiv celulita i stvaranja bora. Može da pomogne kod lošeg varenja, upale pluća, bronhitisa, anoreksije, sunčanice, edema, alergije, gušavosti, ateroskleroze, grebanja u grlu i nekih vrsta karcinoma. Jača organe za varenje i disanje kao i slezinu. Blagotvorno deluje na upale i na smanjivanje oteklina i hematoma. Pomaže kod akutnih bolesti sinusa, upale grla, artritisa, gihta, ubrzava ioporavak posle povreda i hiruških intervencija. Još je dobar u kod lošeg varenja, upale pluća, bronhitisa, anoreksije, edema, alergije, gušavosti, ateroskleroze, smanjuje krvni pritisak.



BANANA (Musa paradisiaca)

Prvi podaci o zasadima banana beleže se u Maleziji, pre oko 4000 godina. U Americi su se banane pojavile tek polovinom XIX veka i to u Filadelfiji. Danas je to najprodavanije voće u Americi i drugo po prodaji u svetu. U svetu najveći proizvođač banana je Indija, koja je odmah iza Afrike gde su banane prirodno nastanjene i gde ne postoje veštački zasadi. Banana je žbunasta biljka velikog, zelenog lišća, dugog i do 1,5m, koja može da naraste i do 12m. Jedna stabljika banane može da ima od sedam do devet grana na kojima se razvija jedna krošnja sa po 10-20 plodova. Postoje brojne sorte banana, a jedna od najprodavanijih je Kavendiš, dostupna na tržištu tokom cele godine. Banane rastu tokom cele godine i nemaju sezonski karakter, s obzirom na podneblje u kojem rastu. One se beru se dok su zelene, a sazrevaju dok su još u grozdovima, u posebnim prostorijama. Žutu boju dobijaju veštačkim sazrevanjem. Crvena banana, koja uspeva na području Latinske Amerike, znatno je čvršća i slađa u odnosu na žute banane. Njena crvena kora nakon sazrevanja dobija crveno-plavu boju. Ova sorta banana je izuzetno slatka pa se preporučuje za pripremu kolača i voćnih poslastica. Na Mediteranu, pa čak i kod nas, može se uzgojiti biljka, ali ona ne donosi plod.

Zrele banane se mogu konzumirati na više načina. Najčešće se jedu sveže, ali se od njih može praviti i puding, različite poslastice, dodaju se u kolače ili kao ukras jelima. Pasiranjem i mešanjem sa citrusnim voćem mogu se spraviti veoma ukusni sokovi, a veoma je ukusan i kod nas sve popularniji banana-čips, odnosno sušeni kolutovi banane. Banane su veoma hranljiva i zdrava užina za decu, a dobra ideja je da se kolutovi banane poređaju preko tosta premazanog kikiriki-puterom i sve se prelije medom. Banane se mogu i pržiti u ulju ili peći na roštilju (neoguljene). Ako želite da napravite neko jelo od njih, najbolje je odabrati što zelenije banane. Kao i svako sočno mesnato voće banane se mogu potopiti u vodu sa limunovim sokom kako bi zadržale žutu boju. Sazrevanje banana može se ubrzati stavljanjem plodova u papirne kese. Zrele banane u frižideru zadržavaju svežinu i do 2 nedelje. Mogu se i zamrznuti, a po odmrzavanju od njih se mogu praviti kaše, kremovi, puding, šejk i sl... U toku sazrevanja banane proizvode biljni hormon etilen koji direktno utiče na ukus banane. Između ostalog, etilen pretvara skrob u šećere, pa su banane koje su zrelije - slađe. Zelene banane imaju manje sladak ukus zbog većeg procenta skroba. Kora banane takođe je jestiva, bilo da se jede sirova ili kuvana.

Banane imaju i do tri puta više skroba od drugog tropskog voća. U zavisnosti od sorte i stepena zrelosti, unutrašnji deo banane može imati ukus od skrobnog do slatkog, a tekstura može biti od čvrste do gnjecave. Nutricionistički gledano, to je veoma vredan plod. Energetska vrednost 100 g banane iznosi 81 - 103kalorija. Bogate su vitaminimam B6 i C i kalijumom. Od ostalih sastojaka treba spomenuti i fosfor, mangan, magnezijum, vitamin A, B6 i folnu kiselinu.

Zbog visokog sadržaja vitamina B banane su pogodne za umirivanje nervnog sistema. Ona pomaže i kod nesanice, jer sadrži triptofan, supstancu koja podstiče proizvodnju serotonina u organizmu koji smiruje. Visok sadržaj kalijuma smanjuje rizik od moždanog udara i održava balans vode u organizmu, a zbog visokog sadržaja kalijuma banane se preporučuju gotovo svim bolesnicima, a posebno onima koji imaju nedostatak ovog minerala. Banana pomaže kod visokog krvnog pritiska, poremećaja rada creva, alkoholizma, čira, hemoroida, kolitisa, lošeg varenja, reumatoidnog artritisa, srčanih smetnji i bolesti zavisnosti. Dobra je za creva, slezinu, stomak i organe za varenje. Naučnici su ustanovili da 2 banane dnevno mogu smanjti visok krvni pritisak za 10% nedeljno. Banane se preporučuju i za snižavanje nivoa holesterola, a mnogi sportisiti ih rado jedu, jer dobro nadoknađuju gubitak u elektolitima tokom fizičkih aktivnosti. Preporučuju se i kod anemije, jer sadrže i gvožđe koje stimuliše proizvodnju hemoglobina. Kora od banane je sjajno sredstvo za smanjenje crvenila i iritacije kod ujeda insekata, naročito komaraca.




KAKI (Diospyros kaki)

Kaki, persimon ili japanska jabuka potiče iz Japana, gde se mogu naći stabla stara i po 500 godina. U Evropu ju je preneo Marko Polo, gde se od XIX veka i gaji. Biljka je najlepša zimi, kada otpadnu listovi a na golim granama kao lampioni ostanu narandžasti plodovi. Plod ima oblik paradajza, sa crvenom, narandžastom ili žutom korom. Plodovi dostižu težinu i do 0.5kg. Bila je poznata i među starim Grcima kao "Voće Bogova" (Dios pyros) , pa je to ime uzeto i kao naučni naziv za rod. Pominje se i u Odiseji: "... bilo je toliko ukusno da svako ko ga je okusio zaboravio je na povratak kući i zaželeo je da ostane i jede lotus sa ostalim obožavaocima lotusa. "

Kaki je veoma sladak, a jede se kada potpuno sazri i omekša, kao maslac (slično kao mušmula). Lekovita svojstva: svež plod se koristi u lečenju zatvora, upale creva, hemoroida, stomačnih tegoba i snižava povišen krvni pritisak. Jede se sirov, sušen, kuvan ili konzerviran. Od Kakija može da se pravi sok, džem, sirup, voćne salate, sladoledi, bole i sl. Mogu se spravljati i sirupi, kolači, džemovi i dr. pa ga i prehrambena industrija sve više koristi, a dijabetičari hvale. Tvrdi plodovi za nekoliko dana sazrevaju na sobnoj temperaturi. Kaki se može sušiti, i to oljušten ili sa korom. U nekim delovima Kine se listovi kakija koriste za čaj, a od fermentisanih plodova može se praviti rakija.

U 100g ove namirnice ima oko 80 kalorija. Bogat vitaminima A i C, a obiluje i taninima i pektinima. Sadrži veliku količinu glukoze i proteina, i ima raznovrsnu primenu u medicini i hemiji.

Preporučuje se kao energetski bogata hrana kod slabosti organizma i zatvora. Koristi se i kao antibaktericidno sredstvo kod gastroenteritisa (zapaljenje želuca i tankog creva), posebno kod dece, kod dispepsija (poremećaja u varenju hrane), kod crevnih upala i za jačanje imuniteta, a tako?e i protiv raznih crevnih parazita, za zaustavljanje krvarenja, liječenje kašlja, visoke temperature ili navale vrućine (valunzi). Posebno je dobar kao sredstvo za jačanje nervnog sistema i aktivnosti jetre. Tako?e se plod kakija preporu?uje protiv hemeroida, svježi sok protiv visokog krvnog pritiska, a cvetne čašice protiv štucavice. Osušeni zreo plod kakija smatra se dobrim sredstvom za lečenje suvog kašlja.




KIVI (Actinidia deliciosa)

Prirodno stanište kivija je dolina reke Jang Ce u Kini, gde se naziva "nacionalnim voćem". Odatle je prvo prenet na Novi Zeland, a zatim i u ostale delove sveta. Sa planskom proizvodnjom kivija se počelo tek 60-ih godina XX veka. Kivi raste kao drvenasta penjačica krupnih, maljavih listova. Dvodoma je biljka, pa je za dobijanje ploda potrebno imati barem jednu mušku jedinku. Kivi inače veoma dobro uspeva u našem podneblju.

Najčešće se konzumira svež ali je i čest sastojak voćnih salata. Veoma ukusan i neobičan je i ceđeni sok od kivija. Ukoliko ste primetili da kivi koji ste kupili nije sazreo u potpunosti, držite ga 2-3 dana u izbušenoj papirnoj kesi na sobnoj temperaturi, kako bi dozreo. U plastičnoj kesi se može čuvati u frižideru oko 2 nedelje.

Plod kivija bogat je vlaknima, vitaminima C i E, kalijumom i veoma je pogodan za kontrolu telesne težine. Sadrži znatnu količinu magnezijuma, minerala važnog za rad kardiovaskularnog sistema. Bogat je izvor antioksidanasa, jer sadrži karotenoide, lutein, flavonoide i hlorofil. Ako se uporedi s drugim voćnim vrstama, kivi ima impresivan nivo antioksidanasa (vitamin C, vitamin E, selen, karotenoidi...) i nalazi se na trećem mestu, odmah iza pomorandže i crnog grožđa.

Plod kivija pomaže u terapiji depresije, regulaciji nivoa šećera u krvi, očuvanju vida, u regulaciji povišenog krvnog pritiska, za jačanje imuniteta, u održavanju telesne težine. Takođe, kivi smanjuje stres, razvoj srčanih bolesti i neke tipove karcinoma, a koristi se i kod alergijskih stanja, gripa, želudačne kiseline i prehlada. Zbog bogatog sadržaja vitamina C, E i voćnih kiselina, kivi je čest sastojak proizvoda za negu lica i tela. Jak je antioksidans koji pomaže u slučaju oštećenja kože i delotvoran je za izgled i zdravlje kože. Štiti kožu od isušivanja i čini je baršunastom i nežnom, reguliše lučenje masnoće, sužava proširene pore i usporava njeno starenje. Osobe obolele od dijabetesa moraju ga jesti u određenoj količini zbog ugljenih hidrata. Snižava holesterol, neutrališe slobodne radikale, povećava odbrambene sposobnosti organizma i potpomaže eliminaciju toksina iz organizma. Pomaže kod otežanog disanja, bronhitisa, raka pluća, grebanja u grlu, slobodnih radikala, kamena u bubregu i astme. Jača organe za disanje, organe za varenje i bešiku.




KOKOSOV ORAH (Cocos nucifera)

Danas je u svetu poznato nekoliko vrsta kokosove palme, neke prirodne, dok su neke nastale ukrštanjem , kao novi varijeteti. Prirodnom postojbinom kokosove palme smatra se zapadno-pacifička obala, a odomaćila se i u ekvatorskom pojasu. Drvo je visoko 25-30m, sa čvrstim korenom i stablom. Počinje da plodonosi posle 7. godine i optimalan period rađanja je negde oko 50 godina. Plodovi sazrevaju od oktobra do decembra. Plod kokosa zrije godinu dana. U prvih osam meseci plod je sladak i osvežavajući, a meso lepljivo i meko.

Unutrašnji vodenasti sadržaj oraha može da se meša sa limunovim sokom u koktelima i da se poslužuje kao alkoholno piće. Mesnati sadržaj poslužije se svež, ili se suši i melje u kokosovo brašno. Kokosovo mleko ili krem priprema se ju oraha u kombinaciji sa toplom vodom. Koristi se i u pripremi mnogobrojnih koktela i pića, a veliki primenu ima u kozmetičkoj industriji. Nerazbijeni orah može da opstane na sobnoj temperaturi do 6 meseci, dok razbijen može da stoji nekoliko dana ili u frižideru do 6 meseci.

Kokosov orah sadrži veliku količinu masti. U 100 g kokosovog brašna ima 690 kalorija, a čak 86 % nalazi se u njegovim masnoćama, od kojih je najveći deo zasićenih, tako da se ne preporučuje uzimanje veće količine ni u piću ni u hrani. Kokosovo mleko i ulje najbolje je konzumirati u manjim količinama. Kokos je izuzetno bogat kalijumom, fosforom, magnezijumom, a ima i gvožđa i cinka. Kokosovo mleko je bogato vitaminom C i mineralnim materijama, zbog čega je izuzetno pogodno za sportiste.

Kokosov orah je zdrava i prirodna hrana, prirodni osvežavajući napitak koji izvrsno gasi žeđ. Zbog visokog sadržaja ugljenih hidrata, masti, ulja i vitamina koristan je u prehrani mladih i starijih osoba. U aromaterapiji kokosovo ulje predstavlja podlogu za razne masaže, kao i za lečenje suve i oštećene kože. Zapadnjačka narodna medicina koristi kokosov orah za lečenje različitih kožnih i veneričnih bolesti, bolesti disajnih organa, bakterijskih oboljenja probavnog trakta, zatvora, žutice, želučanih tegoba, kamenaca, pa čak i ćelavosti, zubobolje i za ishranu trudnica.




MANGO (Mangifera indica)

Mango se smatra najstarijim gajenim voćem. Postojbina manga je jugoistočna Azija i Indija, gde se uzgaja preko 5000 godina i odakle se raširio po tropskim delovima Azije, a nakon dolaska portugalskih kolonista mango je dospeo u Ameriku, kao i u Brazil i ostale zemlje Južne Amerike. Indija je i danas najveći svetski proizvođač ovog voća. Mango raste na zimzelenom drvetu osrednjeg rasta. Kada je počeo da se gaji, plod je bio veličine šlive i ne baš prijatnog ukusa. Danas plodovi manga mogu biti teški i više od dva kilograma, a drvo može da rađa plodove i do 100 godina. Plod je kruškolikog oblika, i ako ga Tajlanđani zovu tropska breskva. Postoji oko 500 sorti manga, a boja mu varira od zelene, preko crvene i žute, do narandžaste. Ukus mu je mešavina ukusa ananasa i kajsije.

Uobičajeno je da se služi svež, isečen na kriške, ali u kombinaciji sa papajom, bananom i kokosom od manga se pravi izvrsna tropska salata. Naravno, izvrstan je dodatak i drugim voćnim salatama. Može da se miksuje u sok ili da se od njega pravi voćni jogurt, a takođe je i odlična osnova za različite voćne poslastice. Tajlanđani ga jedu kao dodatak ribljem sosu, ili začinjen palminim šećerom. Mango se, zbog transporta u sve delove sveta, bere dok je još nezreo. Na sobnoj temperaturi sazreva za 3-5 dana. Zreo mango opstaje u frižideru do 5 dana.

Breskva je voće niske je energetske vrednosti od samo 40-tak kalorija na 100 g. Od vitamina sadrži najviše beta-karotena i vitamina C. Beta-karoten, crveno-narančasti pigment koji se nalazi u voću i povrću, poznat je još i kao provitamin A, a u organizmu ima dvostruku ulogu - u slučaju potrebe prelazi u vitamin A (retinol), a ukoliko ga u organizmu ima dovoljno, deluje kao antioksidans. Od minerala u breskvi ima najviše kalijuma, fosfora, magnezijuma i kalcijuma. Među retkim je voćem koje sadrži selen. Za razliku od breskve, nektarina ima manje vitamina C, ali više beta-karotena i veću kalorijsku vrijednost.

Breskva ne deluje samo osvežavajuće na organizam, već i lekovito. Ima diuretski efekat, snižava krvni pritisak, pročišćava organizam, podstiče i olakšava varenje. Naučna istraživanja pokazuju da breskva može povećati plodnost kod muškaraca, a deluje pozitivno i na smanjenje rizika od pojave tumora. Zahvaljujući vitaminu B2, korisna je za očuvanje dobrog vida, mekane i elastične kože i uopšte mladalačkog izgleda. Breskva se naročito preporučuje deci u razvoju jer je vitamin B2 odgovoran za pravilan rast i razvoj. Osim toga breskva pospešuje varenje, posebno teško svarljive i masne hrane, jer povećava lučenje želudačnih sokova i zaustavljaju mučninu i povraćanje. Breskva veoma povoljno deluje na organizam kod pada imuniteta, anemije, astme i bronhitisa, bolesti srca i krvnih sudova, bolesti žuči, bolesti usta i zuba, akni i bubuljica, gojaznosti, nervoze, depresije i gubitka pamćenja.




NAR (Punica granatum)

Prirodno stanište nara je jugoistočna Evropa i Azija. Smatra se da je nar jedna od prvih kultivisanih voćki, zajedno sa maslinom, grožđem, smokvom i urmom (4000 do 3000 godina p.n.e.).Veoma je cenjen kao hrana, odnosno voće još iz vremena Feničana. Nar se vekovima unazad spominje u literaturi gde ga slave kao svetu biljku. Smatra se simbolom plodnosti koji donosi sreću u kuću. Drevni Egipćani su bili sahranjivani sa narovima koji su simbolizovali nadu u novi život. Nar je bio omiljeno voće proroka Muhameda, a u Islamu, bašte raja su pune ovih plodova. Verske slike često prikazuju Devicu Mariju ili malog Isusa kako u ruci drže nar. U Starom zavetu opisuje se kao drvo koje je cvetalo u vrtu Adama i Eve, a svoje mesto našao je i u umetničkim djelima, od Rafaela do Sezana i od Homera do Šekspira. U XVI veku moreplovci su ga preneli na severnoamerički kontinent. Nar raste na gustom listopadnom žbunu koji može da postigne visinu do 3.5 metara. Nar najbolje uspeva u subtropskim krajevima ali ga je moguće uzgajati i na mestima gde je topla klima. Kada se zasadi potrebno je 3-4 godine da počne da rađae. Period sazrevanja je od oktobra do decembra.

Postoje kisele i slatke vrste nara. Kisele se koriste u predelima gde ne raste grožđe, za sokove, dok se slatke vrste konzumiraju sveže ili se koriste za pripremu voćnih i povrtnih salata, poslastica, sokova, raznih kolačima i kremova. Semenke nara pomešane u jogurt mogu predstavljati vrlo ukusan prvi dnevni obrok. U mnogim zemljama koriste ih i za pripremu kuvanih jela. Na tamnim mestima može da opstane do mesec dana a u frižiderima i hladnjačama preko dva meseca. Nakon guljenja kože nar se prepolovi i semenke se vade iz njega. Mogu ostati zajedno sa mesnatim delom ili ih očistiti i držati u posebnim posudama. Iz semena nara se dobija ulje. Na Bliskom istoku tradicionalno se koristi za mariniranje fazana, a u jelima turske kuhinje se često susreću semenke, bilo kao sastavni deo jela, sirup u prelivu ili se samo semenke posipaju preko gotovog jela, posebno poslastica. Sok od nara široko se koristi u mnogim tradicionalnim iranskim jelima, kao što je gusti umak od soka nara i mlevenih oraha koji se koristi za prelivanje peradi i pirinča i spremanje supe od nara. U Grčkoj se koristi u mnogim jelima kao što su kremasta čorba od nara i kuvane pšenice, salata sa pšenicom i naromu i tradicionalni ražnjići od jagnjetine sa glazurom od nara. U Azerbajdžanu se umak od soka nara obično poslužuje uz ribu. Najbolje je nar konzumirati sirovi bilo da je sastavni dio neke voćne ili povrtne salate pa tako lijepo pristaje i okusom i bojom raznim carpaccima, bilo da su voćni, povrtni, riblji ili mesni.

Ovo voće nije naročito popularno jer iziskuje priličan trud prilikom čišćenja ukusnih semenki, obzirom da se svako zrno mora pojedinačno izvaditi, a mrlje od soka nara nemoguće je oprati. Kako bi se najlakše došlo do ukusnih i hranjivih semenki treba prvo odrezati kraj nara na kojem je krunica. Zatim se kora zareže po četvrtinama, plod se razlomi i semenke pokupe. Ovaj postupak se može olakšati ako se plod zarezane kore potopi u posudu sa hladnom vodom i ostavi oko 5 minuta, a zatim pod vodom razlomi i izdvoje se sjemenke od kore i membrana. Ovko se može sprečiti dodatno prskanje semenki.

Nar je bogat vitaminima C i B6, a takođe je dobar izvor pantonenske kiseline, kalijuma i antioksidantnih polifenola, kojima se pripisuje 92% antioksidantne aktivnosti cele voćke..

Naučna istraživanja su otkrila da sok od nara umanjuje faktore rizika od srčanih bolesti koji mogu voditi aterosklerozi i kardiovaskularnim bolestima. Izraelski naučnici su otkrili da uzimanje oko 60g soka od nara dnevno u periodu od godinu dana dovodi do smanjenja gornjeg krvnog pritiska za oko 21% i znatno pojačava tok krvi u srce. Dokazano je da je antioksidantna aktivnost soka nara veća od antioksidantne aktivnosti crnog vina i zelenog čaja. Tokom istorije koristio se za lečenje raznih bolesti. Kao protivupalno sredstvo, sredstvo protiv crevnih glista, protiv kašlja, za jačanje kapilara, kao pomoć u prevenciji ateroskleroze, astme, upale krajnika i bronhitisa, a čaj od kore nara za lečenje dizenterije i hronične dijareje.



PAPAJA (Carica papaya)

Papaja je poreklom je iz tropskih krajeve Amerike. Prvi put je kultivisana u Meksiku, a danas se uzgaja u većini tropskih zemalja i Sjedinjenim Američkim Državama. Papaja se još naziva i tropska dinja, jer po ukusu podseća na dinju. Stablo papaje slično je palmi, a plodovi mogu da budu teški i do 10kg. Kora zrelog ploda je žute ili narandžaste boje, sa braonkastim mrljama. Plod je ovalnog oblika, a mesnati deo je narančast, mekan i sladak. Unutrašnjost je ispunjena crnim, naboranim semenkama.

Meso njenih plodova boje je marelice, vrlo je ukusno i izrazito osvezavajuce. Zrela papaja se konzumira sveža, dok je zelenu papaju potrebno kuvati i takva se dodaje salatama ili slanim jelima. Zrela papaja se koristi za pripremu voćnih salata i sokova, ali se kora mora ukloniti, jer sadrži štetne sastojke. Zeleni plodovi kuvaju se kao povrće. Kada se priprema za jelo, papaju treba preseći uzduž, na dve polovine, kašikom izvaditi semenke, kao kod dinje, i oljuštiti koru. Ovo voće je idealno za pravljenje salata, ali je ukusno i kada se posluži isečeno na kriške i preliveno limunovim sokom. Na sobnoj temperaturi papaja može da opstane 3-5 dana, a u frižideru i do nedelju dana.

Papaja je bogata vitaminom C i beta kristalima koji su preporučljivi za održavanje zdravog tela. Bogata je i likopenom i mineralima važnima za zdravlje tela i ja?anje imuniteta. Što je zrelija, veća je koncentracija hranjivih materija. Papaja je bogata enzimom papainom, proteazom koja je korisna u razgradnji mesa i drugih proteina.

Papain ima sposobnost da razbije tvrda mišićna vlakna,pa su je u tu svrhu koristili još prastanovnici Amerike. Ulazi u sastav lekova za ublažavanje probavnih bolesti. Papain je popularan i kao sredstvo za ublažavanje svraba, opekotina, posekotina i sl.




ROGAČ (Ceratonia siliqu)

Rogač je zimzelena biljka iz porodice leguminoza (Fabaceae), poreklom sa Mediterana. Poznata je od pradavnih vremena, a cenjena je zbog svojih plodova. Poznata je još i pod nazivom "hleb svetog Jovana", jer se, po predanju, sveti Jovan Krstitelj njome hranio dok je živeo u pustinji. U antičko doba semenke rogača su služile kao jedinica za meru kod merenja zlata - jedna semenka = 1 karat (zrno rogača, grč. keration). Ovaj naziv se koristi i danas za 0,18 gr. zlata. Danas se uzgaja u najtoplijim delovima Sredozemlja, kao i u Indiji, Argentini i Brazilu.

Rogač se vekovima upotrebljavao kao važna namirnica za ljudsku ishranu. Tim pre što plodovi ostaju upotrebljivi na granama godinama. Do pojave še?era i drugih vešta?kih zasla?iva?a upotrebljavan je kao prirodni zaslađivač. Danas je pomalo zaboravljena namirnica u ljudskoj ishrani. Upotrebljava se još u ishrani stoke i kao zamena za kakao. Plod je mekana i slatka mahuna kožaste svetlo-smeđe boje, dužine 12-20 cm i širine 2-3 cm. U mahuni se nalazi četiri do deset semenki. Iz suvog semena se proizvodi ekstrakt, brašno iz pulpe celog ploda i karuba guma iz semena. Zdrava je i hranljiva namirnica a ujedno i poslastica. U poslasticama se koristi i umesto čokalade. Meso rogača se koristi kao slatka hrana, za pravljenje alkoholnih pića, za pečenje rakije. Pržen i samleven u prah, rogač čini osnovu večine kakaom začinjenih napitaka. Ukusan je i kao dodatak ili zamena za kafu. Rogač u prodavnice dolazi u vidu osušenih mahuna ili grubo mleveno brašno. Ovo brašno pre upotrebe treba samleti u mlinu za kafu u finije brašno. Ako se upotrebljava u desertima koji se ne kuvaju ili ne peku, obavezno se prethodno kratko proprže na suvo, u tiganju. Rogač je i prehrambeni aditiv (E 410) u vidu zgušnjivača i stabilizatora. Za jelo se koriste sušene mahune, najčešće mlevene, a u lekovite svrhe kuva se kao čaj.

Sušene mahune sadrže proteine, aminokiseline (alanin, vanilin, prolin), šećer koji se sastoji do saharoze fruktoze, ksiloze, maltoze i glukoze, skroba, abscisinske kiseline i dr. Brašno ploda rogača sadrži 57% šećera, 10% belančevina, masti, vitamine i tanine. Seme sadrži proteine, masno ulje (uglavnom oleinsku, linoleinsku i palmitinsku kiselinu) i ugljene hidrate, naročito karubin, koji pod uticajem enzima karubinaze prelazi u redukcioni šećer koji može da fermentira tanine, gumu (galaktomanan) i dr. Rogačevo brašno je idealno za dijabetičare, jer ne sadrži masnoće, šećer ni skrob. Bogat je izvor vitamina i minerala, naročito kalcijuma, kao i nekih elemenata u tragovima.

Tanini iz rogača deluju inhibitorno na enzime za varenje, želudačnu i crevnu sluznicu i kod dijareje (treba prethodno ukloniti semenke). Ekstrakt posle kuvanja se koristi kod upalnih infekcija. Rogač se preporučuje kod povećane količine masti u krvi (holesterol, trigliceridi). Na prazan stomak, ujutru, po kašiku mlevenog rogača lagano topiti u ustima, a onda progutati. Rogač kupi suvišnu masnoću i izbacuje je kroz stolicu. Smatra se da bi se karuba guma mogla primenjivati kao dodatak hrani kod obolelih od šećerne bolesti. Samleveni plodovi rogača dodaju se u razne čajeve protiv kašlja i za zaustavljanje proliva, ali i u preparate za mršavljenje. Ni jedan njegov oblik nije štetan, ali su zabeleženi retki slučajevi alergijskih reakcija na brašno kod beba.




SMOKVA (Ficus carica)

Na Mediteran su smokve došle iz Indije preko Turske, a spadaju me?u najstarije kultivisane voćke. Stablo smokve našlo se u Rajskom vrtu. Spominju se u Vavilonskim spisima, a Sumeri su još 2900 godina p.n.e. smokve koristili u lekovite svrhe. Smokva je bila omiljeno voće Kleopatre, a atletičarima na Olimpijadi su ih delili kao medalje. Plod smokve čini prema unutra savijen cvet, dok su zapravo pravi plod sitne semenke u unutrašnjosti.

Najbolji način uživanja u punoći okusa smokvi je jesti ih sveže. Kao predjelo mogu se poslužiti uz suhomesnate proizvode i sir. Mogu se služiti i nadevene slaninom, jakim sirevima ili celerom, a izvrsno se kombinuju sa orašastim plodovima poput oraha, pista?a i badema. Smokve se mogu poširati u crvenom vinu, medu ili šećernom sirupu, karamelizovati ili peći na puteru. Smokve izvrsno dopunjuju i slana jela, posebno kao umak ili pe?ene kao prilog uz razli?ita mesa. Izvrsne su u pitama, rolatima i sli?nim poslasticama, a od njih se tako?e spravlja i veoma ukusna slatka zimnica - džemovi, kompoti i sl. koja tako?e može biti jedan od sastojaka za pripremu razli?itih slatkih i slanih specijaliteta. Sušene se smokve mogu jesti same, ali se takođe mogu nadevati marcipanom, krem-sirom ili orašastim plodovima. Mogu se pripremati u kompotima, poširati u vinu, ili poslužiti s jogurtom. Sveže smokve ne mogu dugo da opstanu nakon branja, u frižiderima najviše do 7 dana. Zato se danas se na tržištu naj?eš?e nalaze suve smokve. Zamrznute se mogu čuvati do 6 meseci, a suve i do godinu dana.

Još Plinije Stariji za smokve kaže: "Smokve obnavljaju. Osnažuju mlade, a starima održavaju zdravlje i brišu bore da izgledaju mlađe". Energetska vrednost 100 g svežih smokava iznosi 74 kalorije. Od minerala sveža smokva sadrži kalijum, kalcijum, magnezijum, fosfor, mangan, gvož?e, selen, bakar i cink, dok su, što se vitamina ti?e, bogate vitaminima B kompleksa, naro?ito B6, vitaminima E, K i malo vitamina C. Bogate su biljnim vlakanima, fitosterolom i beta-karotenom. Energetska vrednost 100 g suvih smokava iznosi 249 kalorija. Bogate su ugljenim hidratima. Suva smokva ima isti sastav kao i sveža, ali je bogatija dijetnim vlaknima čije se unošenje preporučuje svima, a zna?ajan je i sadržaj luteina-zeaksnatina.

Smokva se sa svojim nutritivnim sastavom i lekovitim svojstvima izdiže iznad mnogih vrsta voća. Sveža smokva sadrži visok procenat vode i prirodnih šećera, pa je korisna kod oporavka od iscrpljenosti i detoksikacije. Bolji je izvor dijetnih vlakana od većine voća, od kojih je ve?ina topiva. Ovaj oblik vlakana pomaže u kontroli nivoa šećera u krvi i snižava nivo holesterola, vezujući ga u probavnom traktu. Nau?ne studije pokazuju da se konzumiranjem voća s topivim vlaknima smanjuje energetski unos, a zadržava ista sitost kao i konzumiranjem hrane s višom energetskom vrednošću. To znači da vlakna mogu znatno pomoći u snižavanju težine. Uz to, netopiva vlakna iz smokve povoljno djeluju na zdravlje debelog creva. Svježa smokva umirujuće deluje kod upale bronhijalnih puteva. Šećer u smokvama stimuliše rad mozga i pamćenje. U narodnoj medicini mlevene smokve koriste se za čišćenje kože lica, a pomažu i kod akni. I listovi smokve su jestivi i lekoviti. Pokazalo se da imaju antidijabetsko djelovanje, snižavaju trigliceride u krvi, a pomažu i kod inhibicije rasta ?elija raka.




URME (Phoenix dactylifera)

Urma ili datula je biljka iz porodice palmi koja se uzgaja zbog plodova. Pretpostavlja se da je poreklom sa severa Afrike ili jugozapadne Azije. Uzgajanje urmi datira još iz perioda od pre oko 8000 godina u predelima Mrtvog mora i reke Jordan. Planirano odgajanje urmi je počelo u periodu pre 3000 godina u predelima današnjeg Iraka. U XVIII veku donete su u Novi Svet. Nakon toga počelo se sa gajenjem urmi u Kaliforniji i Meksiku. Urme su bile prisutne još na trpezama starih Egipćana i Mesopotamaca, 4000 godina p.n.e. Drvo je visine 15-25 metara. Rastu u ogromnim grozdovima, kojih može da bude do 200 na jednoj palmi. Lako se beru, čuvaju i transportuju. Najbolje su urme iz Medine, a arapski pisci u Medini i oko nje navode 100 različitih vrsta. Ova "kraljica arapskih stabala" ili "hleb pustinje" verovatno je uvezena sa severa, iz Mesopotamije, gde je palma bila glavni objekat koji je rano privukao čoveka u te krajeve.

Vrlo su važan deo života i istorije zemalja Arapskog zaliva. One su deo svakodnevne ishrane stanovnika, nalaze se na trpezi kako bogatih, tako i siromašnih. Zajedno sa mlekom, urma čini glavni sastojak dnevnog beduinskog jelovnika i, izuzev kamiljeg mesa, jedina je njihova tvrda hrana. Kiselo piće od urme izuzetno je traženo, a od istucanih koštica prave se kolačići koji su svakodnevna hrana kamila. Posedovati "dve crne stvari", tj. vodu i urme, san je svakog Beduina. Prema legendi, Prorok Muhamed je naredio: "Poštuj svoju tetku, palmu, koja je napravljena od iste zemlje kao i Adam". Jedu se u različitim stupnjevima zrelosti - jako crvene, svetlo žute i braon. Mogu da se osuše i u tom slučaju se čeka sledeća sezona da bi se konzumirale. Mogu biti i punjene orasima, lešnicima, marcipanom ili kandiranom korom pomorandže. Od njih se prave razne poslastice, kompoti, džemovi, voćne salate, sirupi, pasta koja se koristi za kolače... Naseckane urme su odličan dodatak žitaricama, pudinzima, slatkom hlebu, keksu, a od njih se može napraviti i slatki namaz. Urme, takođe, idu u pite, čokoladne bombone i med, ali i u pirinač i marokanski povrtno-mesni specijalitet. U mnogim arapskim zemljama urme se koriste za pripremu pilava i pirea. Od njih se prave i sirće i vino.

Urme u sebi ne sadrže veliku količinu vitamina i minerala ali se preporučuju u ishrani zbog velike količine dijetnih vlakana koje sadrže u sebi. Šećer u urmama prirodno je vezan upravo za topiva biljna vlakna, koja sprječavaju naglo iskorištavanje šećera iz njih, što sprječava hipoglikemiju. Naučnici su dokazali da ovo voće ima veliku hranljivu vrednost. Jedna urma ima više od 20 kalorija. Urme sadrže 80% ugljenih hidrata, zajedno sa proteinima, mineralima i vitaminima, imaju malo masnoće, nemaju holesterola i veoma su zdrave. Lako se vare i smanjuju osećaj gladi. Sadrže vitamine A i B6, folnu kiselinu, kalcijum, gvožđe, bakar i magnezijum. Ovo jedinstveno voće je bogat izvor antioksidanata, koji su vrlo važni za zaštitu od srčanih oboljenja, kancera i starenja. Urme su bogate i prirodnim šećerom. Kao i drugo voće, treba ih jesti na prazan stomak da bi se najbolje iskoristili hranljivi sastojci. Pogodne su za ishranu dece, ali i odraslih. Kao i drugo sveže voće, treba ih jesti na prazan stomak da bi se najbolje iskoristili hranljivi sastojci. Ne treba ih jesti u velikim količinama jer goje.

Urme jačaju telo, smanjuju holesterol u krvi, regulišu probavu, štite stomak od parazita i bakterija. Svakodnevno konzumiranje jedne urme jednako je dnevnoj dozi nekog multivitaminskog preparata. Urme keiraju jače i zdravije telo. Smanjuju holesterol u krvi, regulišu probavu, štite probavni trakt od parazita i bakterija. Kaša od urmi i meda se koristi za lečenje proliva i dizenterije kod dece i u tom slučaju se uzima tri puta dnevno. Ova kaša takođe ublažava bolove desni za vreme nicanja zuba i olakšava taj proces. Ovo jedinstveno voće je bogat izvor antioksidanata vrlo važnih za zaštitu od srčanih oboljenja, kancera i starenja. Sirup je koristan i starijim osobama, kao i za lečenje seksualnih smetnji kod oba pola. Poboljšava izdržljivost i čisti telo od otrova koji se vremenom nakupljaju u ćelijama. Takođe, uzimanje soka od urmi pomaže u kod bola u grlu, različitih vrsta groznice i prehlade. Od velike su pomoći za trudnicama neposredno pred porođaj jer stimulišu matericu regulisanjem i pospešivanjem kontrakcija. Nakon porođaja veoma su delotvorne za oporavak materice.