VOĆE

BOBIČASTO VOĆE


JAGODA (Fragaria vescaa)

Krupne i crvene jagode kakve danas kupujemo na pijacama ili u supermarketima kultivisane su od osnovne vrste - šumske jagode. Šumska jagoda od prirode je rasprostranjena u umerenom klimatu Evrope i Azije, a odomaćila se i izvan tog područja. U odnosu na gajene sorte daleko je sitnija i nije toliko slatka, ali su joj miris i ukus mnogo jači. Raste uglavnom po obodima šuma. U doba Grka i Rimljana bila je simbol boginje Venere zbog svog oblika i boje, a njene prve botaničke ilustracije objavljene su 1454. godine. Belgija joj je posvetila i muzej.

Jagode se često konzumiraju sveže, ali još češće se koriste kao sastojak različitih poslastica, kolača, kremova, sladoleda, želea i sl. a zanimljiva ideja su svakako i knedle sa jagodama umesto šljiva! Nezaobilazne su za pripremu slatke zimnice, kao i voćnih sokova, a redovan su sastojak voćnih salata, bola i koktela sa alkoholnim pićima. Poseban specijalitet je osvežavajuća letna čorba od jagoda. Na isti način mogu se koristiti i šumske jagode, koje su rafiniranije i aromatičnije od kultivisanih.

Energetska vrednost 100 g jagoda je oko 30 kalorija. Odličan su izvor folata i vitamina C, a sadrže i biljne fenole koji, zajedno s antioksidantima, smanjuju rizik od karcinoma i srčanih oboljenja. Dobar su izvor prehrambenih vlakana koja deluju blagotvorno na probavni trakt, snižavaju holesterol u krvi, smanjuju rizik od srčanih oboljenja i štite od karcinoma debelog creva.

Jagode su jedan od najbogatijih izvora folne kiseline, važne u stvaranju krvi i metabolizmu aminokiselina, a čiji nedostatak u ishrani izaziva malaksalost i anemiju. Vitamin C deluje kao snažan antioksidans koji smanjuje rizik nastajanja nekih vrsta karcinoma, dokazana je veća delotvornost vitamina C prirodno sadržanog u namirnici kao što je jagoda, od onog uzetog u obliku vitaminskog dodatka, što se povezuje s uzajamnim djelovanjem vitamina C i drugih sastojaka u namirnici. Antioksidansi osiguravaju organizmu zaštitu uništavajući slobodne radikale i sprečavaju nastanak karcinoma, srčanih oboljenja i usporavaju proces starenja. Sadržaj antioksidansa u jagodama sedam puta je veći nego u jabukama ili bananama i dva puta veći nego u pomorandžama ili grožđu.



MALINA (Rubus idaeus)

Malina je žbun poreklom iz jugoistočne Evrope. Raste divlje u živicama, uz rubove puteva, na obodima šuma i sl. U kulturu je odavno uvedena i danas je jedan od najpopularnijih izvoznih artikala Srbije.

Malina se bere ručno, pa je retko kad neophodno pranje pod mlazom vode. Najčešće je dovoljno samo odstraniti fizičke nečistoće (lišće, grančice i sl.). Najčešće se konzumira sveža, ali je i jedan od omiljenih sastojaka različitih poslastica. Sveže maline imaju izuzetno osvježavajuću aromu. Izuzetne su kao osnova ili ukras za kremove, pudinge, sladolede, voćni jogurt, nadev za različite voćne torte, voćne salate... Naravno, ne može se izostaviti sok, posebno ako je od sveže ceđenih malina, kao ni slatki sirup za prelivanje različitih delikatesa. Bogate su pektinom pa su idealne za pripremu džemova, želea i marmelada. Dodvanjem svežih malina u belo vinsko sirće dobija se izvanredno voćno sirće, izvanredan dodatak za salatne prelive i umake. A naravno, kao i drugo voće i maline iznenađujuće dobro idu u zelenu salatu ili umak za pečeno meso (uz dodatak peršuna, belog luka, ljute papričice i maslinovog ulja).

Energetska vrednost 100 g svežeg ploda maline iznosi 52 kalorije, a izvrstan su izvor dijetetskih vlakana. Od vitamina bogate su vitaminima C , B kompleksa, E i K, ali u količinama ispod preporučenog dnevnog unosa. U malim količinama sadrži gotovo sve minerale.

Malina je nutritivno posebno zanimljiva zbog bogatog sadržaja raznovrsnih antioksidansa, čija se aktivnost ne gubi ni kada je malina smrznuta ili termički obrađena. Antocijani, koji daju malini jaku crvenu boju, štite organizam od štetnog delovanja slobodnih radikala,imaju jedinstvena antibakterijska svojstva i zaustavljaju preterani razvoj bakterija i gljivica. Malina je odličan izvor dijetnih vlakana, koja pomažu u pravilnoj funkciji creva. Održavaju zdravlje srca jer vezuju žučne soli u debelom crevu i izlučuju ih iz tela. Vlakna povećavaju osetljivost insulina i tako sprečavaju razvoj dijabetesa tipa 2. Imaju visoki kapacitet vezanja vode, bubre, usporavaju varenje i daju osećaj sitosti, pa se preporučuju tokom redukcijskih dijeta. Od plodova se pripremaju malinov sirup i sirće koji jačaju srce, a može se pripremiti i sok za bolesnike koji imaju groznicu. Preporučuje se za dijetALnu prehranu obolelih od dijabetesa ili bolesti bubrega, kao i za reumatičare. Konzumiranje bar jednog obroka malina dnevno, nekoliko dana za redom, može prolepšati kožu i kosu. Sirće je izvrsno za grgoljanje kod upale grla. Osim ploda za pripremu lekovitih napitaka koristi se i list, za ublažavanje upala grla i creva, kod prehlada, proliva, kožnih bolesti i za podizanje imuniteta i jačanje srca. Delotvorni su i kod bolnih menstruacija i u menopauzi.



KUPINA (Rubus fructicosus)

Kupina je široko rasprostranjen domaći žbun. Najčešće rastu na zaštićenim mestima uz rubove šuma, u živicama i uz puteve. Sigurno je da je u Evropi bila rasprostranjena još u antičko vreme i da je u to doba bila poznata skoro svim narodima. Rasprostranjena je širom severne polulopte, od Evrope, Azije do Severne Amerike, u zemljama sa kontinentalnom klimom. Postoje stotine vrsta kupina, a neke su autohtone samo za pojedina područja.

Kupine se najčešće konzumiraju sveže, same ili sa dodatkom meda ili šećera. Obavezan su sastojak voćnih salata od bobičastog voća. Izvrsne su za pripremu različitih poslastica, posebno onih na bazi mlečnih proizvoda. Kolači sa kiselkastim ukusom kupina uvijek deluju osvježavajuće. Sirup od kupina odličan je kao preliv za različite kremove, kolače ili sladoled, dok se kompot od kupina može služiti u pomalo smeloj kombinaciji sa pečenom teletinom ili mesom divljači. i svakako ovde ne treba zaboraviti sok i sirup od kupine, koji se mogu konzumirati kao voćni sokovi, ali i u kombinaciji sa različitim alkoholnim pićima. Kupine se prerađuju i u marmelade, sokova, sirupa, deserata, vina i likera.

Energetska vrednost 100 g svežih kupina iznosi 43 kalorije. Od minerala sadrži kalijum, kalcijum, fosfor, magnezijum, gvožđe, mangan, cink i bakar, dok od vitamina sadrži vitamin C, A, E i K. Bogate su dijetnim vlakanima, beta karotenom.

Kupine su veoma vredna namirnica, obzirom da su bogate antiosidansima koji učestvuju u procesima sprečavanja štetnog delovanja slobodnih radikala i na taj način pomažu u zaštiti od oboljenja od raka, štite kardiovaskularni sistem, usporavaju starenje, pomažu u borbi protiv štetnog delovanja sunca na kožu, pomažu kod usporavanja bolesti nervnog sistema (npr. Alzheimer). Da bi se u potpunosti iskoristila pozitivna svojstva kupina preporučuje se konzumiranje zajedno sa nekim drugim bobičastim, čime se ostvaruje sinergijski efekt i bolja iskoristivost lekovitih sastojaka. Antioksidansi takođe imaju i antivirusna i antibakterijska svojstva. Termičkom obradom kupine zadržavaju svoje lekovito dejstvo. Redovno konzumiranje kupina organizmu osigurava visok sadržaj dijetnih vlakana koja doprinose smanjenju rizika od pojave dijabetesa, divertikuloze i stvaraju osećaj sitosti, što pomaže u regulaciji telesne težine. Kupine prirodno sadrže salicilnu kiselinu (aktivni sastojak aspirina) koja ublažavae bolove, snižava temperaturu i deluje protivupalno. Konzumiranje kupina doprinosi zaštiti vida, jačanju imuniteta, a spoljašnja primena i za lečenje manjih rana.



BOROVNICA (Vaccinium myrtillis)

Još jedan veoma vredan poklon naših četinarskih šuma. Zbog svojih nutritivnih vrednosti poslednjih godina dosta se planski uzgaja, a najveći svetski uzgajivač je SAD (75% ukupne svetske proizvodnje).

Borovnice se mogu konzumirati sveže, same ili sa drugim voćem u voćnim salatama, kremovima želeima i drugim poslasticama. Često se koriste kao nadev za pite ili voćne torte. Sirup od borovnice može biti osnova za pripremu preliva za kolače ili voćnih jogurta. Umak od borovnica sa začinima jedan je od omiljenih dodataka jelima od mesa divljači. Od borovnica se prave sokovi, sirupi i vino. Sušene borovnice koriste se u kombinaciji sa žitnim pahuljicama.

Energetska vrednost 100 g ploda borovnice iznosi 57 kalorija. Odličan su izvor vitamina C, a od minerala bogate su kalijumom, kalcijumom i fosforom. Borovnice su bogate i dijetnim vlaknima, najviše pektinom koji je topiv u vodi, a deluje blagotvorno kod snižavanja holesterola u krvi.

Plava boja ploda potječe od antocijana - poznatog antioksidansa, a o značaju antioksidanasa je već bilo reči kod predhodnih vrsta bobičastog voća. Vitamin C takođe deluje kao snažni antioksidans. Osim plodova i listovi borovnice imaju lekovita svojstva. Bogati su taninima, glikozidima i flavonoidima. Čaj od listova borovnice koristi se u narodnoj medicini za lečenje proliva, upala usne duplje i ždrela, šećerne bolesti, a smatra se i da pospešuje rast kose.




BRUSNICA (Vaccinium macrocarpon)

Brusnica je rođaka borovnice, sitnijeg, crvenog ploda i blago gorkog ukusa. Do skoro se smatrala nejestivom, ali poslednjih godina promovišu se njena lekovita svojstva, pa se počelo sa planskim uzgojem hibridnih sorti, koje su krupnije, slađe i lakše dostupne. Prema predanju, američke sorte brusnica su Indijanci prvi put doneli doseljenicima 1621. godine kada su prvi put bili na proslavi Dana zahvalnosti. Bila je to trodnevna svečanost koju je priredio Vilijam Bradford, upravnik doseljeničke kolonije u Plimutu.

Plod brusnice se može konzumirati svež, osušen, smrznut ili u obliku soka. Na našem tržištu najčešće se nalazi u obliku voćnih koktela ili kandiranog ploda koji može biti izvanredan sastojak različitih voćnih poslastica, od torti i kolača, do različitih voćnih krema i sladoleda. Američki Indijanci od njih su pripremali i jelo koje su zvali pimecan - sušeno i usitnjeno meso ili ribu pomešali bi s mašću i brusnicama i od te smese mesili pogačice koje su sušili na suncu. Tokom dugih zima te pogačice su bile bogat izvor proteina i vitamina, tim pre što se brusnice sporo kvare jer sadrže mnogo pektina.

Brusnica je prirodni urinoantiseptik i ima svojstva da sprečava prijanjanje bakterija za zidove mokraćne bešike. Naučne studije pokazale su da brusnica ima značajan efekat u prevenciji infekcija urinarnog trakta. Potvrđeno je dejstvo brusnice protiv E. coli, bakterije koja najčešće izaziva urinarne infekcije, a deluje i na druge patogene. Brusnica je bogata flavonoidima, pa se koristi i kao antioksidans, kod srčanih oboljenja, ateroskleroze, stresa... Dobra je i kod prehlada, jer ima i visok sadržaj vitamina C. Istraživanja su pokazala da je sok od brusnice odlično sredstvo za mršavljenje, pošto podstiče sagorevanje masti i doprinosi izbacivanju viška vode iz organizma. Brusnica je prava riznica različitih zaštitnih materija i blagotvorno deluje na zdravlje. Puna je vitamina, minerala, smanjuje rizik od bolesti srca i krvnog sistema, povoljno utiče na spečavanje propadanja zuba i nastanak karijesa i snižava glukozu u krvi. Hipurična kiselina, koja se nalazi u brusnicama, je prirodni antibiotik. Pripisuje joj se antibakterijska i antifungalna (antigljivična) svojstva. Antocianini i proantocianidi iz brusnica pomažu pri obnovi ćelija koje su odgovorne za dobar vid. Naučnici tvrde da su još američki Indijanci koristili brusnice kao lek. Mešali su ih s kukuruznim brašnom, a zatim su smesu stavljali na rane da bi sprečili trovanje krvi.




RIBIZLA CRVENA (Ribes rubrum)

Ribizla je vrsta bibičastog voća. Može biti samonikla (divlja) ili kultivisana. Pre nego što je otkrivena njena lekovitost, gajena je u baštama kao ukrasna biljka, posebno u severnoj Evropi. Najbolje uspeva na mestima koja su izložena suncu i vetru i gde je visoka vlažnost.

Ribizla je jedna od najkiselijih voćki, ali je vrlo ukusna i sočna. Služi se sveža, kao desertno voće, sama ili posuta šećerom. Od ribizle se pravi marmelada, džem, žele, sirup ili vrlo traženi voćni sokovi, i to od crne i crvene ribizle. Ribizla se koristi u poslastičarstvu i u kulinarstvu kao dodatak voćnim salatama. Kiselo-slatki sos od ribizli idealan je za meso sa roštilja, pečenu jagnjetinu, svinjetinu i specijalitete od divljači. Poznato je i veoma ukusno slatko vino od ribizle.

Crvena ribizla je manje kalorična od crne: sadrži 36 kalorija u 100 grama, a crna 47kalorija. Međutim, crna ribizla ima više minerala i daleko više vlakana. U crnoj ribizli ima i gotovo četiri puta više beta-karotina (provitamina A), vitamina C i E, dok vitamina B kompleksa imaju podjednako, uključujući i nikotinsku i pantotensku kiselinu (vitamini B3 i B5), kao i biotina (vitamin H). Crna ribizla ima više C vitamina nego južno voće. Veoma je važno što je on u ovom voću stabilan i prilikom prerade, pa su ribizle idealne za zimnicu. U pogledu mineralnog sastava, kalijuma, kalcijuma, fosfora, magnezijuma, gvožđa, cinka, joda, bakra i fluora ima podjednako, hroma je više u crnim, a samo u crvenim ima više selena.

Ribizla je bogata gvožđem i vitaminom C koji čiste krv, blagotvorno deluju na jetru, kosti, srce, želudac, creva i snažan su antioksidans. Bilo da su crvene, crne ili bele, ribizle pomažu u lečenju infekcija i bubrežnih tegoba. Crvene bobice poboljšavaju apetit i imunitet, ubrzavaju oporavak posle hirurških intervencija i odlične su za ten. Crni plodovi pozitivno deluju kod svih upala, naročito pluća. Čaj od crne ribizle odličan je za rad bubrega i ublažava tegobe kod reume, a takođe i stabilizuje krvni pritisak. Posebno se preporučuje anemičnim osobama. Utvrđeno je da crna ribizla povoljno deluje i kod proširenih vena i poboljšava koncentraciju i pamćenje. Dok crvenih i crnih ribizli ima na pretek, kod nas je teško pronaći bele bobice koje su i najslađe. U farmaceutskoj industriji se koriste i plod i list ribizle, posebno crne. Plod ribizle i njegove prerađevine potpomažu normalizaciji i stabilizovanju krvnog pritiska (posebno je preporučljiv za osobe koje imaju visok pritisak), zatim u popravci krvne slike posebno kod malokrvnosti. Utvrđeno je da sok crne ribizle pomaže pri lečenju krvarenja desni i proširenih vena i da pozitivno utiče na povećanje nivoa koncentracije, naročito pri učenju. On takođe blagotvorno deluje na žene u toku trudnoće i dojenja. U svakom slučaju preporuka je da se plodovi ribizle što više koriste u svakodnevnoj ishrani.



ARONIJA (Aronia melanocarpa)

Crna Aronija ili Sibirska borovnica je dospela u Evropu iz istočnog dela Severne Amerike. Aroniju, kao hranu i lek, su prvi upotrebljavali Severnoamerički Indijanci. Kako plodovi aronije dva meseca nakon zrenja ostaju na grmu i ne kvare se, Indijanci su plodove su sušili, mleli i mešali sa životinjskom mašću i osušenim mesom. Sušeni plodovi aronije bili su hrana za zimu i lek protiv želučanih i crevnih tegoba i proliva. Osim zrelih plodova, upotrebljavali su i listove i koru aronije za čaj, koji su koristili kao sredstvo protiv proliva i za zaustavljanje krvarenja iz rana. Dobila je naziv sibirska borovnica i to iz dva razloga. Prvi je taj što je iz Severne Amerike prvo dospela u Sibir a drugi što je otporna na veoma niske temperature - dobro podnosi hladnu zimu i mraz do -45°C. Do skoro slabo poznata, danas se sibirska borovnica moze nabaviti i kod nas. Jednostavna je za uzgoj a zbog svojih izuzetnih lekovitih moći sve vise se govori o tome da je aronija biljka buducnosti. Aronija nema prirodnih neprijatelja pa je ne treba prskati, zbog čega spada u zdravu hranu.

Zanimljivo je, da su plodovi crne aronije prava vitaminska bomba, a ptice ih jedu već u vreme kad imaju crvenu boju, možda zato što su tada vidljiviji nego kasnije, kada sazru i pocrne. Aronija se može koristiti isto kao i borovnica, mada je malo oporijeg ukusa od nje. Može se jesti sveža, ili se od nje mogu pripremati ukusni sokovi i čajevi. Osim soka i čaja, iz ovih dragocenih plodova mogu se pripremati i ukusne marmelade, kompoti, voćne kaše, želei, sirupi, i razne voćne poslastice, a pomešana sa drugim voćem daje bogatu aromu i lepu tamno crvenu boju. Zreli, slatkasto kiselkasti plodovi aronije mogu se jesti sveži bez ograničenja, a mogu se i zamrznuti za kasniju upotrebu. Plodovi su vrlo ukusni umešani u jogurt, svež sir i ostala mlečna jela. Zbog velike količine pektina koji lako želatira, plodovi aronije posebno su ukusni pripremljeni kao mešana marmelada s kruškama, ogrozdom, ribizlom i kajsijom. Mogu se sušiti i samleti i kao brašno dodavati testu za hleb, peciva i kolače. Od plodova aronije mogu se pripremati osvežavajući voćni napitci, rakija, liker, sirće, ili vino, a može se koristiti i kao prirodna prehrambena lepa, tamno crvena boja za marmelade, kremove, sokove...

Aronija u svojim plodovima sadrzi veliku koncentraciju antioksidanasa (tanine, biofenole, flavonoide, antocijanine, katehine), do te mere da je mocniji antioksidans čak i od brusnice. Zbog toga je korisna preventiva protiv malignih oboljenja, efikasno pročišćava organizam od štetnih materija pa i teških metala. Od vitamina sadrzi C, A, E, B2, B6, B9 i vrlo redak vitamin P. Od minerala tu su kalcijum, kalijum, gvožđe, molibden, mangan, fosfor i jod. Osim toga aronija sardzi i redak voćni šećer sorbitol.

Aronija poboljšava cirkulaciju krvi u krvnim sudovima glave i pomaže kod glavobolje i migrene. Pospešuje bolji rad štitne žlezde, poboljšava i reguliše izlučivanje hormona i pomaže kod bolesti. Čisti krv, pospešuje cirkulaciju, snižava krvni pritisak i nivo šećera u krvi i pomaže kod ateroskleroze, upale i proširenih vena. Smiruje grčeve i bolove želuca i creva, pomaže kod čira na želucu i želučane nervoze i zaustavlja proliv. Pospešuje bolji rad jetre i lučenje žuči, pomaže kod bolesne i oštećene jetre, kod upale žučnog mehura i žučnih kanala, žutice, žučnog peska i kamenaca i, pomaže u izbacivanju štetnih materija iz organizma. Osim toga, istraživanja ruskih naučnika su pokazala da Aronija pospešuje izlučivanje teških metala, kao i nekih radioaktivnih elemenata iz tela. Poznato je da su posle nuklearne katastrofe u Černobilu plodovi aronije korišćeni za ublažavanje zdravstvenih tegoba ozračenih osoba. Svakako je sok, odnosno čaj od aronije vrlo lekovit i okrepljujući napitak, koji se preporučuje starijim kao i mlađim osobama. Nema propratnih efekata i u svakom slučaju povoljno deluje na imunološki sistem, otpornost organizma i poboljšava krvnu sliku.




DUDINJA (Morus alba, M. nigra)

Dud je bio poznat još drevnim narodima Dalekog istoka. U Evropu, pa tako i na Balkan, prenesen je kasnije. Najpoznatije su beli, crni i crveni dud. Beli se od davnina gaji, posebno u zemljama proizvođačima svile, jer njegovo lišće služi kao hrana za svilene bube, dok je crni cenjen zbog plodova koji su veoma zdravi za ishranu ljudi i domaćih životinja (živine). Ove dve vrste su i najzastupljenije u našim krajevima. Kod nas je dud prepoznatljiv simbol starinskih dvorišta. Sadio se uz puteve i oko vinograda, a danas se sade ukrasne vrste, najčešće žalosne forme. Otporan je i dugovečan pa ima primeraka starih i po nekoliko stotina godina.

Dudinje su slatke i hranljive, sadrže prirodne šećere i vitamine, a gotovo svi delovi ove biljke imaju lekovita svojstva. Zreli plodovi crnog duda su tamnoljubičasti, a belog bledožuti. Sazrevaju od jula do avgusta, kada su sočni, slatki i najbolji za jelo. Zrele dudinje jedu se sveže, osušene ili prerađene u džem, slatko, kompot i žele. Od njih se pravi i vino, kao i rakija dudovača. Osušene i sitno samlevene, mogu da posluže kao prirodna zamena za šećer pa se takve dodaju raznim testima i slatkišima. Osim dudinja, leti se ubiru i listovi, koji se mogu i osušiti na provetrenom i zasenjenom mestu i od njih se prave lekoviti čajevi. Osim toga koriste se i kao dodatak varivima. Sirup dobijen isparavanjem soka sličan je medu i zadržava sva korisna i lekovita svojstva ploda.

Sadrže prirodne šećere (najviše glukozu), vodu, limunsku i jabučnu kiselinu, pektine, sluzi, tanin, smole i vitamine Ce i Be 2. Od minerala najviše ima gvožđa, kalcijuma i mangana. Beli dud je slađi jer ima više šećera, a manje organskih kiselina.

Dud ima mnoga lekovita svojstva. Zrele dudinje regulišu varenje i čiste organizam, a njihov svež sok podstiče mokrenje, znojenje kod visoke temperature, olakšava iskašljavanje i služi za ispiranje kod upale grla. Poslednja naučna istraživanja potvrdila su da slatki plodovi poboljšavaju vid, regulišu apetit, a pomažu i kod hroničnog gastritisa i hepatitisa. Blagotvorne su u lečenju anemije, regulacije metabolizma i sniženja holesterola. Ubrzavaju oporavak organizma posle dugih i teških bolesti, preporučuju se ženama posle porođaja, a koriste se i kao preventiva za mnoga kancerogena oboljenja. Beli dud se koristi i za lečenje afti i drugih upala u ustima, za bolove u rukama, astmu, bronhitis, za ublažavanje ujeda insekata, opštu slabost, prehladu, zatvor, kašalj, proliv, edeme, epilepsiju, groznicu, glavobolju, povišen šećer u krvi, povišen pritisak, nesanicu, bolne menstruacije, protiv tumora, rana i zmijskih ujeda. U Kini je kora duda sastojak biljnih smeša za lečenje šećerne bolesti. U zapadnoj Evropi i na Balkanu u iste svrhe koriste osušeno dudovo lišće koje se ponegde kao prašak posipa po hrani, dok se u Japanu iz cvetova duda izrađuje kozmetička krema za odstranjivanje pega i drugih nečistoća na koži. Nedozrele dudinje dobre su za zaustavljanje dijareje. Od osušenih lisnih pupoljaka prave se čajevi protiv gojaznosti i oboljenja srca i krvnih sudova. Pomažu u lečenju šećerne bolesti.



VINOVA LOZA


GROŽĐE (Vitis sp.)

Još u antičko doba Egipćani, Feničani, Grci i Rimljani uzgajali su i oplemenjivali vinovu lozu isključivo radi lekovitog dejstva nefermentiranog grožđanog soka. O istoriji vinove loze malo se zna. Neki podaci govore da je loza introdukovana iz Francuske, drugi da je stigla iz Alžira... Danas se gaji širom sveta, uglavnom radi spravljanja vina, ali je isto tako omiljeno desertno voće krajem leta i početkom jeseni, kada obilje letnjih plodova nestaje sa naših trpeza.

Grožđe se najčešće koristi sveže, kao stoni desert, ali se možet koristiti kao izvrstan dodatak voćnim salatama, kojima može dati i izuzetnni vizuelni doživljaj, ako se upotrebe sorte različitih boja. Osim voćnim, može biti izvanredan dodatak i slanim salatama od povrća - zelene salate, paradajza i sl. ili hladnim salatama od mesa ili ribe. Dobra užina mogu biti sendviči sa medom i margarinom, preko koga su poređane grožđice presečene na pola. Izvanredan su dodatak jelima od mesa ili ribe, kao nadev ili dodatak pri dinstanju. Odlično ide i u rižoto i druga jela od pirinča. Naravno, tu su i slatkiši i slatka zimnica - džemovi, želei, pite, sladoled... Češće od svežeg, za pripremu poslastica koristi se suvo grožđe, koje se takođe može dodavati i jelima od mesa, salatama voćnim i slanim, jelima od pirinča, testeninama, pitama sa sirom...

Ne može se, naravno, izostaviti vino, konjak, vinsko sirće, aceto balsamico, nefermentisani sok od grožđa i ulje od semenki grožđa. Nefermentisani sok grožđa se upotrebljavao još u doba starih Rimljanja. Ulje od semenki grožđa je vrlo neutralne arome i bogato polinezasićenim masnim kiselinama. Može se koristiti za kuvanje, ali ga je bolje koristiti kao dio salatnih preliva. U starom Rimu kao dodatak jelu koristila se i ukuvana komina - mošt i jako slatki umaci od vina. Više o ovim pikanterijama i kako ih pripremiti pročitajte na www.kuvarica.net. I danas se na Mediteranu, ali i u Vojvodini spravljaju gusti umaci od komine i "sir" od grožđa.

Energetska vrednost grožđa je oko 70 kalorija u 100 g. Bogato je vitaminima B1, B2, B3, B5, B6, B9, C, K i mineralima manganom, kalcijumom, gvožđem, fosforom, kalijumom, natrijumom i cinkom. Šećer koji se nalazi u grožđu je prosti šećer koji se lako razgrađuje i koristi u organizmu. Grožđe prema glikemijskom indeksu ima vrednost 43-53, dakle, to je niskoglikemijska hrana.

Paradoksalno zvuči činjenica da u Francuskoj, gde je tradicionalna kuhinja bogata izuzetno masnom hranom životinjskog porekla, nije izražen problem bolesti srca i krvnih sudova. Smatra se da je uzrok tome redovno konzumiranje vina, a ni sok od grožđa nije za potcenjivanje. Konzumiranjem grožđa smanjuje se rizik oboljevanja od ateroskleroze i povećanja nivoa holesterola. Grožđe ima protivupalno dejstvo, reguliše krvni pritisak i povećava mentalne i fizičke sposobnosti, naročito kod starijih osoba. Dobro je za čišćenje organa za varenje, a podstiče i rad bubrega i jetre. I semenke grožđa imaju svoju nutritivnu vrednost. Od njih se cedi ulje koje sadrži fitohemikalije, tanine, polifenole i polinezasićene masne kiseline koje imaju dobra svojstva po zdravlje.