VOĆE

JABUČASTO VOĆE


JABUKA (Malus Pumila)

Domaća jabuka (Malus domestica Borkh.) je verovatno hibridnog porekla, a nastala je u centralnim delovima Azije. Njoj najsrodnija vrsta, Malus sieversii, još uvek se može naći na planinama Kazahstana, Kirgistana, Tadžikistana i nekim delovima Kine, na visinama između 1200 i 1800 m n.v. Verovatno su trgovački karavani doprineli rasprostiranju jabuke van domovine. Postoje arheološki primerci jabuka iz Anadolije koji su stari nekih 8500 godina, mada se još uvek sa sigurnošću ne može govoriti otkuda tu jabuke i da li su ih ljudi uzgajali. Prvi podaci o kultivaciji jabuke potiču iz Mesopotamije u drugom milenijumu p.n.e. Kada je Aleksandar Makedonski zavladao Persijom (oko 300. godine p.n.e.) uzgoj jabuke se proširio kroz grčki (helenski) svet. Teofrast je razlikovao slatku domaću i kiselkaste divlje vrste jabuke. Razvojem Rimskog carstva razvilo se i voćarstvo, a domaća jabuka se proširila ka zapadnoj i severnoj Evropi. Širenjem areala domaća jabuka dolazi u kontakt sa divljim vrstama roda Malus, pa dolazi do stvaranja različitih hibrida. Takođe je jako brzo zamenila u ishrani divlje vrste, tako da su one najpre potisnute a zatim verovatno i iščezle, što verovatno znači da jabuke koje su jeli Kelti, Franci, Gali i Stari Sloveni više ne postoje na planeti. Od XIII veka jabuke se uzgajaju širom Evrope. Tokom XVI i XVII veka kolonisti prenose jabuku u Ameriku, a kasnije i u Južnu Afriku. Krajem XVIII veka počinje uzgoj jabuke i u Australiji i na Tasmaniji.

U ishrani se najčešće koristi sveža, ali je veoma često sastojak različitih poslastica. Međutim, jabuka se ne koristi samo za pripremu slatkih jela. Često je i sastojak različitih, veoma ukusnih salata od povrća, ali i priloga uz različite vrste mesa, naročito divljači.

Jabuka je prava mala riznica sastojaka korisnih za ljudski organizam. Bogata je vodom, ugljenim hidratima, dijetalnim vlaknima, visokim sadržajem vitamina C i neznatno manjim sadržajem vitaminima A, E, B1, B2, B6 i beta-karotena. Sadrži i minerale - znatnu količinu kalijuma, zatim kalcijumum, fosfor, magnezijum i gvožđe.

Zahvaljujući velikom sadržaju ugljenih hidrata, posebno fruktozi i glukozi, jabuka snabdeva organizam energijom i sprečava umor i gubitak koncentracije. Iako je drugo voće mnogo bogatije vitaminom C, zahvaljujući kombinaciji i odnosu sastojaka u jabuci ona jača imunološki sistem i vrlo je delotvorna u borbi protiv virusa, bakterija i razornog uticaja slobodnih radikala. Takođe smanjuje rizik pojave karcinoma debelog creva, a zahvaljujući karotinu štiti od uticaja štetnih UV-zraka. Zahvaljujući sadržaju pektina i celuloze reguliše probavu i stabilizuje crijevnu floru. Jabuka pozitivno djeluje i na srce i krvotok, sprječava nakupljanje štetnih materija u krvi, snižava povišeni holesterol u krvi i sprečava začepljenje krvnih sudova, smanjujući tako rizik za pojavu tromboze i ateroskleroze. Zahvaljujući kalijumu stimuliše izlučivanje suvišne tečnosti iz organizma, pa se zato preporučuje i kod redukcionih dijeta. Kako je bogata vlaknima koja bubre u želucu stvara osjećaj sitosti i smanjuju apetit. Pozitivno utiče i na funkciju bubrega, jetre i žuči. Zahvaljujući kalcijuu i fosforu pozitivno deluje na izgradnju kostiju i zuba, a kako je bogata i fluorom sprečava karijes i jača i štiti desni i usnu floru. Polaganim žvakanjem jabuke čiste se zubi i uništavaju štetne bakterije u usnoj duplji.

Zahvaljujući visokom sadržaju ugljenih hidrata, jabuka snabdeva organizam energijom i sprečava umor i gubitak koncentracije. Kako sadrži i do 90% vode i nimalo masnoća, uspešno gasi žeđ i osvežava posle napornih treninga. Zahvaljujući serotoninu u podizanju raspoloženja uspešnija čak i od štanglice čokolade. Osim toga smiruje i ublažava neurozu i razdražljivost i dobrodošla je kao sredstvo za smirenje i uspavljivanje.



KRUŠKA (Pyrus communis)

Kruške pripadaju porodici ruža i srodne su jabukama i dunjama. Postoji oko hiljadu sorti, različitih po veličini, obliku, boji, ukusu. Istorija planskog uzgoja krušaka je veoma duga. Najpre su se uzgajale u južnim krajevima centralne Azije odakle su se širile po celom svetu. Ove sočne, slatke i ukusne plodove Homer je u Odiseji prozvao "dar bogova", a dvor Luja XIV smatrao ih je simbolom luksuza. Danas su najveći prouzvođači krušaka Kina, Rusija i Italija.

Kruške se, kao i jabuke, najčešće konzumiraju sveže, ali se mogu koristiti i za pripremu kolača, cediti u sokove, a kuvane kruške izvrsno idu i uz slana jela, kao prilog mesu, posebno od divljači i patke, ali i uz dinstana jela od teletine. Mogu se konzervirati sa šećerom, u obliku kompota i džema, ili sa sirćetom, uz dodatak semenki gorušice i rena.

Energetska vrednost 100 g sveže kruške iznosi 58 kalorija. Od minerala u kruškama se nalaze kalcijum, gvožđe, magnezijum, fosfor, cink, bakar, mangan i fluorid.Bogate su vitaminima C, B6, i K, tiaminom, riboflavinom, niacinom i pantotenskom kiselinom. Bogate su dijetnim vlaknima i fitosterolom.

Kruške su dobar izvor dijetnih vlakana koja pozitivno djeluju na zdravlje probavnog i kardiovaskularnog sistema. Sadržaj antioksidanata u kruškama pomaže u zaštiti od štetnog delovanja slobodnih radikala, čime se jača imunološki sistem. U današnje vreme, kada su alergije vrlo rasprostranjene, dobro je znati da su kruške hipoalergena hrana. Stručnjaci naročito preporučuju da se prilikom uvođenja voća u prehranu male dece prvo daju kruške. Kruške su se pokazale delotvornim kod snižavanja krvnog pritiska i smanjuja rizika od pojave moždanog udara. Sok od kruške je odličan izvor energije zahvaljujući prirodnom voćnom šećeru fruktozi i levulozi, pa je prikladan i za dijabetičare. Zahvaljujući svom osvežavajućem delovanju, sok od kruške može olakšati i groznicu. Osim toga kruške sadrže i neke sastojke koji ublažavaju razna upalna stanja.



DUNJA (Cydonia oblonga)

Dunja potiče iz jugozapadne Azije, odnosno iz Persije i Anadolije, a samoniklu je nalazimo i u srednjoj Evropi. U Jermeniji i Iranu danas se može i dalje pronaći u prirodi. Ova namirnica bila je popularna kod starih Grka, a smatrana je simbolom ljubavi, plodnosti i sreće. Rimljani su iz dunje dobijali eterična ulja koja su koristili u parfumeriji. U Francuskoj je poznata već vekovima, a koristi se ne samo u kuhinji već i u kozmetici i medicini. Dunja koju mi poznajemo razlikuje se od dunje iz zapadne Azije i tropskih područja, gdje je mekša i sočnija. U područjima hladnije klime ovo voće je privlačnog oblika, bogate žute boje kad je zrelo, i ima jak, pomalo težak miris.

Dunje se retko mogu konzumirati sirove. Češće se služe kuvane ili pečene. Zbog velike količine pektina u kori koriste za pripremu kompota, želea, marmelada i voćnih kašica. Inače i reč "marmelada" potiče od portugalske reči za dunju - marmelo. Možda najpoznatija poslastica od dunja je sulc - sir od dunja. Poznata je vojvođanska poslastica, ali popularna i u Francuskoj, Dalmaciji i Španiji - membrillo, gde se služi izrezana na kriške, sama kao poslastica ili uz mekane sireve. Inačica ove poslastice postoji u Francuskoj, ali i kod nas, u Dalmaciji. Dunja je bila popularna kod starih Grka, koji su je pripremali tako što su je dubili, punili medom i pekli. Dunje se, poput jabuka i krušaka, mogu peći, same ili punjene nadevom od putera, šećera i pavlake. Dodavanjem dunja u za pitu od jabuka dobija se posebna aroma. Osim kao poslastica, služe se i kao prilog uz slana jela, pa se tako dunje se dobro slažu sa pečenim mesom, piletinom, pačetinom, junetinom ili mesom divljači, naročito kada se meso peče zajedno s dunjama ili se već pečeno meso služi uz preliv od dunja. Alkoholnim pićima, poput votke ili rakije, dunja daje posebnu mirisnu notu.

U 100 grama sirove dunje ima 57 kalorija. Bogata je dijetalnim vlaknima i bakrom i taninom. Dobar je izvor vitamina C. Glavni sastojak semenki je sluz, dok pulpa sadrži jabučnu kiselinu. Dunja sadrži i značajne količine beta karotena.

Lekovite sastojke sadrže plodovi, listovi i seme dunje. Od sluzi iz semena pripremaju se obloge za lečenje rana nastalih kod dugotrajnog ležanja, opekotina, ispucale kože i upale očiju. Zahvaljujući sluzi i pektinu dunja je veoma dobra za lečenje upale grla, krajnika i disajnih puteva. Sluz se takođe koristi u kozmetičkoj industriji, u losionima i kremama za kožu. Kod upale želudačne i crevne sluzokože preporučuje se kuhava dunja, koja takođe ublažava i jake dijareje. Plodovi su bogati pektinom, uljima, amigdalinom, fosfornom kiselinom i vitaminom C i izvrsno su sredstvo za lečenje anemije. Sirup od dunje, ukuvan sa šećerom, dobro je sredstvo protiv bolesti pluća i disajnih organa, preporučuje se i za lečenje rana, a pomaže i kod dijareje.



KOŠTIČASTO VOĆE


TREŠNJA (Prunus avium)

Domovina trešnje je Turska, a donešena je u Rim oko 74. god. p.n.e. Grčki naziv za trešnju - keratos dolazi od grčke riječi keros, što znači rog što se verovatno odnosi na tvrdoću trešnjina drveta, a osnova je latinske reči cerasea, a upravo na latinskoj riječi ceresea temelje se i reči istoga značenja u romanskim, germanskim (nemački - kirsche) i slovenskim (srpski - trešnja) jezicima. Grci su zaslužni za planski uzgoj trešnje, a rimskem legije za njeno rasprostiranje po Evropi. Postoje dokazi da su na Balkanu divlje trešnje gajene još u vreme kasnog bronzanog doba. U iskopinama sojenica u Bosni iz tog vremena, pronađene su koštice trnošljive i trešnje.

Trešnje se najčešće jedu sveže, ali se koriste i za pripremu ili dekoraciju različitih poslastica. Sastavni su deo voćnih salata, nadeva za pite, biskvitne kolače i torte. Pire od trešanja može se upotrijebiti za pripremu sladoleda, kremova, same ili u kombinaciji sa drugim voćem, čokoladom ili kremovima. U nekim zemljama upotrebljavaju se za spremanje hladne voćne supe ili umaka koji se poslužuju uz pečenu pačetinu, ćuretinu ili svinjetinu. Osim zamrzavanjem, trešnje se mogu konzervirati sušenjem ili u obliku džemova i kompota. Od njih se priprema i rakija trešnjevača.

Energetska vrednost trešnje iznosi samo 32 kalorije na 100 g sveže namirnice. Bogate su ugljenim hidratima i dijetnim vlaknima. Trešnja sadrži sve vitamine i minerale, iako u manjim količinama, kao i celulozu, pektin i organske kiseline (jabučnu, limunsku, vinsku). Bogata je kalijumom i povoljno djeluje na izlučivanje vode iz organizma. Trešnje ne treba konzumirat pre ručka ili večere, jer njihova bazna reakcija koči izlučivanje želudačnih sokova, što naročito otežava probavu mesa. Posle trešanja ne treba piti vodu, a pogotovo ne pivo ili alkoholna pića.

Sveže sezonsko voće oduvek se smatra idealnim međuobrokom ili zamenom za obrok kod redukcionih dijeta. Plod trešnje je na trećem mestu među voćem u snižavanju holesterola u krvi. U svežem stanju trešnje su dobre za otklanjanje fizičke i umne iscrpljenosti. Kisele trešnje brzo deluju protiv lošeg raspoloženja. Peteljka ploda bogata je taninom, gorkim materijama, organskim kiselinama, flavonoidima, šećerom i mineralima. Zahvaljujući tome peteljke se u narodnoj medicini koriste za čajeve koji podstiču izlučivanje mokraće i izbacivanje kamenaca iz bubrega i bešike. Bogate su antioksidansima flavonoidima koji imaju ulogu vezivanja slobodnih radikala. Mnoge degenerativne bolesti (mrena na oku, Parkinsonova bolest, ateroskleroza) povezuju se s oštećenjem tkiva koje prouzrokuju slobodni radikali. Flavonoidi, pogotovo oni u trešnji, su prirodna protivupalna sredstva, ublažavaju simptome alergija i astme, jačaju kolagen, građevni element vezivnog tkiva kao što je hrskavica i tetiva.




VIŠNJA (Prunus cerasus)

Višnja je poreklom je iz Male Azije i u Grčku je preneta pre nove ere, kao pratilac trešnje. Gaji se u Evropi i Americi. Kod nas se gaji kao plantažno voće i što je najčešći slučaj kao voće na okućnici. Jugoistočna Srbija je poznata po uzgoju višnje, naročito Nišavski okrug, tačnije okolina sela Oblačina u opštini Merošina, gde se gaji posebna sorta višnje takozvana Oblačinska višnja, ekotip koji se razvio i prilagodio ekološkim i edafskim uslovima ovog geografskog područja.

Zbog kiselog ukusa višnje se najčešće koriste u pripremi džemova i likera. Izvrsno se dopunjuju sa slatkim začinima, aromom citrusa i čokoladom. Često se kandiraju i upotrebljavaju za ukrašavanje poslastica.Osim za slatke zimnice višnja se upotrebljava i za pripremu različitih preliva koji se služe uz meso, naročito divljač, kao i slane zimnice, a naročito ukusan je kečap od paradajza i višanja. Recept možete nači na adresi www.kuvarica.net. Višnje se mogu jesti sveže, kuvane, konzervirane, a zahvaljujući metodi brzog dubokog smrzavanja u njima se može uživati tokom cele, bez gubitka nutritivne vrednosti.

Poput ostalog voća i višnje su siromašne mastima, kalorijama i natrijumom, a bogate vitaminima i mineralima poput vitamina C, B i kalijuma. 100 g smrznutih višanja ima samo 46 kalorija. Bogate su ugljenim hidratima i glukozom, kao i kalijumom. Imaju visok procenat vode, a sadržaj belančevina je minimalan. Masti nemaju.

Višnje sadrže biljni pigment antoncijan koji je moćan antioksidant i pomaže u prevenciji srčanih oboljenja i tumora, kao i za lečenje anemije. Zbog sadržaja vinske, jabučne i limunske kiseline, kao i vode deluju izuzetno osvežavajuće na organizam. Sadrže vitamin C, vitamine B grupe i kobalt, što je pogodno za smanjenje krvnog pritiska i jačanje krvnih sudova, a posebno kapilara. Sadrže i kumarin koji ima sposobnost da smanjuje gustinu krvi pa su višnje dobre u prevenciji ateroskleroze i malokrvnosti.




BRESKVA (Prunus persica)

Breskva nosi naučno ime Persica, izvedeno iz verovanja starih Evropljana da su breskve poreklom iz Persije (današnji Iran). Današnji botaničari su postigli konsenzus da je stvarno poreklo breskve Kina, a da je zapravo preko Persije i Mediterana stigla u Evropu takozvanim "Putem svile" davno pre nove ere. U tekstovima breskva se pri put javlja u jednom spisu iz XX veka pre nove ere, gde se spominje kao omiljeno jelo kineskog cara. U srednjem veku, breskva se prenosi u Zapadnu Aziju, a u Evropu je donosi Aleksandar Makedonski osvajanjem Persije. Na američki kontinent je donose španski osvajači u XVI veku.

Iako se breskve smatraju plemenitim stonim voćem koje najbolje prija u svežem obliku, mogu se kuvati, konzervirati, sušiti ili peći. Svježa, kuvana ili pečena može se koristiti u povrtnim i voćnim salatama, ali i kao izvrstan prilog mesu, a u nekim svetskim i jelima od rakova. Od nje se može spremiti i izvrsna zimnica - kompot, džem, žele, ali i liker. Kad su poslastice u pitanju, breskvase koristi za nadevanje i ukrašavanje kolača i sladoleda. U kombinaciji s alkoholom može se flambirati ili koristiti za koktele i bole.

Breskva je voće niske je energetske vrednosti od samo 40-tak kalorija na 100 g. Od vitamina sadrži najviše beta-karotena i vitamina C. Beta-karoten, crveno-narančasti pigment koji se nalazi u voću i povrću, poznat je još i kao provitamin A, a u organizmu ima dvostruku ulogu - u slučaju potrebe prelazi u vitamin A (retinol), a ukoliko ga u organizmu ima dovoljno, deluje kao antioksidans. Od minerala u breskvi ima najviše kalijuma, fosfora, magnezijuma i kalcijuma. Među retkim je voćem koje sadrži selen. Za razliku od breskve, nektarina ima manje vitamina C, ali više beta-karotena i veću kalorijsku vrijednost.

Breskva ne deluje samo osvežavajuće na organizam, već i lekovito. Ima diuretski efekat, snižava krvni pritisak, pročišćava organizam, podstiče i olakšava varenje. Naučna istraživanja pokazuju da breskva može povećati plodnost kod muškaraca, a deluje pozitivno i na smanjenje rizika od pojave tumora. Zahvaljujući vitaminu B2, korisna je za očuvanje dobrog vida, mekane i elastične kože i uopšte mladalačkog izgleda. Breskva se naročito preporučuje deci u razvoju jer je vitamin B2 odgovoran za pravilan rast i razvoj. Osim toga breskva pospešuje varenje, posebno teško svarljive i masne hrane, jer povećava lučenje želudačnih sokova i zaustavljaju mučninu i povraćanje. Breskva veoma povoljno deluje na organizam kod pada imuniteta, anemije, astme i bronhitisa, bolesti srca i krvnih sudova, bolesti žuči, bolesti usta i zuba, akni i bubuljica, gojaznosti, nervoze, depresije i gubitka pamćenja.




NEKTARINA (Prunus persica 'Nucipersica')

Nektarina je varijetet breskve nastao ukrštanjem. Veoma je slična snovnoj vrsti, ali ima manje vitamina C, ali više beta-karotena i veću kalorijsku vrijednost.

Upotrebljava se gotovo isključivo kao stono voće, ali se generalno može koristiti na iste načine kao i breskva.

Obiluje vitaminom C, dijetnim vlaknima, vitaminom A, beta-karotenom, niacinom i kalijumom.

Antioksidansi u nektarinama bore se protiv štetnih slobodnih radikala, čime se usporava proces starenja i čuva zdravlje kože. Odličan su izbor za redukcione dijete, jer oguljena sadrže izuzetno malo kalorija i ni malo masnoća. Pošto sadrže veću količinu prirodnih šećera, dijabetičari ih moraju konzumirati s posebnim oprezom. Nektarine su takođe odličan izvor antioksidansa koji mogu pomoći u zaštiti kože od štetnih UV zraka, delujući protiv slobodnih. Ne sadrže holesterol, dok vitamin C pomaže u održavanju zdravog imunološkog sistema.



KAJSIJA (Prunus armeniaca)

Prirodni areal kajsije teško je definisati, pošto se u Evropi odomaćila veoma rano, 3000 godina p.n.e. Najverovatnije potiče iz predela Srednje Azije i severoistočne Kine, iz oblasti u blizini ruske granice. Moguće je da prirodni areal vrste obuhvata i Korejsko poluostrvo i Japan. Kajsija, iako to njeno botaničko ime sugeriše, ne potiče iz Jermenije. U Jermeniju su kajsije stigle posle 3000 godina, šireći se duž "Puta svile". Odatle su je Rimljani, oko 70. godine pre nove ere, proširili po celoj Evropi. Danas, divlje jedinke kajsije rastu u veoma malim grupama u Kini, Kazahstanu, Kirgiziji i Uzbekistanu. Usled male brojnosti ovih populacija, vrsta Prunus armeniaca u prirodi se smatra ugroženom. Uzgojene sorte kajsija raširene su širom planete. Najbolje uspeva u oblastima sa blagom, mediteranskom klimom, usled čega se u takvim oblastima intenzivno komercijalno uzgaja.

Koristi se kao sveže stono voće, čest je dodatak ili dekoracija poslasticama, sladoledima, kremovima, pudinzima... Međutim, povrtnim salatama može dodati osvežavajući voćni ukus. Sa zelenom salatom ili avokadom i salatnim prelivom na bazi jogurta može biti izvrstan mali letni obrok ili prilog uz piletinu ili ribu. Obzirom da ne sadrži previše vode i zadržava svoju strukturu, izvrsna je i kuvana i pečena. Idealna je za pripremu kolača od kiselog ili lisnatog testa - pita ili danskog peciva. Od kajsije se mogu spravljati ukusni džemovi, marmelade, kompoti, sokovi, kao i rakija. Džemovi i marmelade od marelica svojom kvalitetom i profinjenom aromom dodaju se uglavnom u vrhunske slastice, obično u kombinaciji sa čokoladom, kao što je npr. Sacher torta. Pasirana kajsija odličan je sastojak voćnog jogurta. Skandinavci vole krem čorbu od jabuka i kajsija uz dodatak celera, peršuna i lovora, koju poslužuju uz propržene listiće badema. Nemci pak vole hladnu čorbu od kajsija, Englezi ih, zajedno s prezlom i malo vode, koriste kao smesu za punjenje šunke u pitama, dok Amerikanci umakom od kajsije premazuju svinjska rebra i zatim ih peku na roštilju. Kuhinje severnoafričkih zemalja i Bliskog Istoka više koriste sušene kajsij kao dodatak dinstanoj jagnjetini, povrću ili piletini, a dodaju je i salatama ili prilogu od pirinča.

Kajsije sadrže dosta vode i niske su energetske vrednosti, oko 28 kalorija. Imaju veliku količinu provitamina A (beta-karotena). Samo 200 g kajsija skoro da obezbeđuje dnevnu potrebu za ovim provitaminom. Kajsije sadrže i dosta kalijuma koji podstiče rad srca, a kao dobar diuretik preporučuje se kod bubrežnih i kardiovaskularnih oboljenja. Pored toga sadrže i jod, cink, hrom, mangan. Dobar je izvor vitamina C, a sadrži i dosta karotina, zatim vitamine B kompleksa, folnu kiselinu i vitamin E. Od minerala osim kalijuma u tragovima sadrži i kalcijum, fosfor, magnezijum, gvožđe, cink i bakar. Sadrži i veću količinu luteina i zeaksantina, koji je važan kod prevencije nekih oboljenja (makularne degeneracije). Sušena kajsija ima visoku energetsku vrednost - 241 kalorije na 100 g. Bogata je ugljenim hidratima, ima tri puta više proteina i neznatno više masti. Izrazito je narančaste boje zbog velike količine beta karotena, dvostruko više nego u svježem plodu.

Neka istraživanja upućuju na to da poboljšava rad mozga i da je važna za intelektualni rad. Delovanje folne kiseline, kao i bogarstvo kobalta i bakra čine je idealnim voćem za malokrvne osobe. Kajsija pomaže kod suvog grla i ždrijela, umora, teškoća sa koncentracijom i podstiče izgradnju ćelija. Dijetna vlakna iz kajsije omogućuju regulaciju rada crijeva i regulaciju krvnog pritiska. Lutein i zeaksantin štite osetljivu strukturu mrežnjače od fotooksidacije (inače se nedostatak luteina dovodi u vezu s kataraktom). Proučavanjem prehrambenih navika nekih primitivnih civilizacija otkriveno je da one uopšte ne obolijevaju od karcinoma, što se pripisuje amigdalinu (vitamin B17), kojeg ima u semenkama kajsije. Dnevno se preporučuje 7-10 sjemenki. Međutim, mišljenja su podijeljena. Drugi stručnjaci tvrde da su jezgra koštica otrovna jer amigdalin sadrži vodonikov cijanid. Ulje kajsije se takođe od davnina koristi protiv raka i čireva, a upotrebljava se i u kozmetičkoj industriji za mekšanje kože. Esencijalno ulje, dobijeno destilacijom, koristi se kao aroma u prehrambenoj industriji. Mnoge osobe osjetljivog želuca ili obolele jetre i gušterače ne podnose svježu kajsiju, ali će lakše pojesti osušenu ili pripremljenu kao kompot. Ne preporučuje se konzumiranje zelenih plodova, a trudnice ne bi smele jesti preterane količine zbog visokog sadržaja bakra.




ŠLJIVA (Prunus domestica)

Najstariji poznati pisani tragovi o gajenju šljive potiču još od starogrčkih pesnika, iz VI-V veka p.n.e. a prvi koji je opisao tri sorte šljive bio je Teofrast, Aristotelov učenik i naslednik. Postoje dokazi da je na Balkanskom poluostrvu šljiva gajena još u vreme kasnog bronzanog doba. U iskopinama sojenica u Bosni iz tog vremena, pronađene su koštice trnošljive i divlje trešnje. Inače, najrasprostranjeniju kasno-cvetajuću sortu šljiva na ovim prostorima - požegaču (madžarku) - preneo je na Balkan Aleksandar Makedonski, 333. godine p.n.e. Posle osvajanja Sirije i prodora na Kavkaz (65 godine p.n. e.) Rimljani su preneli i neke sorte plemenitih šljiva sa tih prostora na teritoriju današnje Italije. Odatle je nastavljeno širenje šljivarstva po celoj Evropi. U ranom srednjem veku, šljive su u Evropi gajene isključivo na manastirskim i feudalnim imanjima, o čemu postoje zapisi iz Moravske (VII vek) i Franačkog carstva iz vremena Karla Velikog.

Sve sorte šljiva, posebno desertne, mogu se konzumirati sveže. Mogu biti glavni ili sporedni sastojak kako slatkih, tako i slanih jela, ali i pića. Prijatan ukus šljive potiče od dobroga odnosa 5 različitih vrsta šećera i voćnih kiselina. Najpoznatiji zaštitni znak bakine kuhinje je slatka zimnica od šljiva - pekmez ili džem. Kuvana u vodi ili vinu sa dodatkom šećera i začina može biti izvrstan kompot. Odlična je u kombinaciji sa različitim vrstama testa, od pita preko savijača do nezaobilaznih knedli sa šljivama. Gušći pire od pasiranih kuvanih šljiva sa šećerom i cimetom iyvanredno se slaže sa sladoledom od vanile. U slanim jelima najviše se koristi suva šljiva, posebno u kombinaciji sa svinjetinom, junetinom i peradi, kao nadev ili preliv... I naravno - šljivovica, bila obična ili prepečenica, izvrstan je aperitiv, a možete se koristiti za flambiranje slatkih i slanih đakonija.

Šljiva ima nisku energetsku vrednost, svega 46 kalorija u 100 g, oko četiri puta manju od hleba. Od vitamina sadrži najviše beta-karotena (provitamin A), vitamina C, E, folne kiseline, niacina i vitamina B6. Takođe je bogata i mineralima, prvenstveno kalijumom, zatim fosforom, kalcijumom, magnezijumom, natrijumom, gvožđem i bakrom. Šljiva sadrži i topiva dijetna vlakna (pektin) koja deluju blagotvorno kod sniženja holesterola u krvi i zatvora. Uz još neke vrste voća (jabuke, višnje, kruške, kajsije) i šljive sadrže prirodni sorbitol - šećerni alkohol koji se koristi kao zamena za šećer u proizvodnji slatkih dijetetskih proizvoda namenjenih dijabetičarima i ostalim osobama koje mogu konzumirati ograničene količine šećera. U obliku koncentrovanog soka suve šljive koriste se kao prirodni zaslađivač, boja, pojačivač ukusa i konzervans. Suve šljive sadrže veće količine minerala, vitamina (osim vitamina C) i fitohemikalija.

Zbog obilja vitamina, minerala, dijetetnih vlakana i prirodnih šećera šljiva zauzima važno mesto u ishrani. Zbog sadržaja vitamina B-kompleksa izuzetan je stimulans izmene ugljenih hidrata u organizmu. Pomaže kod anksioznih stanja i teškoća s koncentracijom, jača srce i imunitet, reguliše probavu, čisti organizam i odstranjuje njega štetne materije, podstiče rad jetre i popravlja apetit. Laksativno delovanje šljive ima naročitu vrednost jer je, zbog nedovoljne fizičke aktivnosti i načina ishrane savremenog čoveka smanjena aktivnost creva, naročito kod starijih osoba. Šljive se svrstavaju u voće bazne reakcije, bogato kalijeumom koji je neophodan za održavanje acido-bazne ravnoteže. Intenzivna telesna aktivnost, povišena temperatura, noćni rad i stres izazivaju pad nivoa kalijuma prouzrokuju umor organizma.