POVRĆE

KORENASTO I KRTOLASTO POVRĆE


KROMPIR (Solanum tuberosum)

Postojbina krompira je Peru, gde se uzgajao još pre 8000 godina p.n.e. U Evropu prenešen u XVI veku, u vreme velike krize, kada je, u bukvalnom smislu, spasio Evropu od gladi. U početku je korišćen samo kao stočna hrana, ali je, zahvaljujući svojoj velikoj nutritivnoj vrednosti i dobrom ukusu brzo postao nezamenljiva namirnica na trpezama. U Srbiju ga je doneo Dositej Obradović i upočetku je naišao na veliki otpor - smatrali su ga "đavoljim plodom" jer su klice na krtoli "ličile na oči"! Danas je poznato oko 3000 vrsta krompira s tim da se odredjene sorte i danas mogu uzgajati samo u Peruu.

Danas se koristi u svim segmentima ishrane i kulinarstva, od gotovih jela, priloga i salata do poslastica, dok se nakon sečenja na listiće i odstranjivanjem skroba dobija čips, slani proizvod izuzetno prodavan u svetu. Priprema se na mnogo načina - kuva se, peče, prži... Najbolje ga je kuvati u ljusci, jer se ispod kore nalazi najveća koncentracija hranljivih materija, ako se ipak ljušti, treba skidati što tanji sloj kore. Oljušten krompir treba držati u vodi do pripreme, kako ne bi pocrneo, ali što kraće vreme, kako se hranljive materije ne bi rastvorile u vodi i izgubile. Voda u kojoj se oljušteni krompir kuvao takođe je bogata hranljivim sastojcima iz krompira, pa je dobro iskoristiti je za pripremu supe ili čorbe. Klice i zelene delove pri ljuštenju treba odstraniti, jer sadrže otrovnu supstancu solanin jer izaziva poremećaje u varenju.

Kalorijska vrednost krompira je 83 kalorije u 100 g. Bogat ugljenim hidratima i skrobom. Sadrži male količine belančevina, ali su zato izvanrendnog kvaliteta. Krompir sadrži mineralne soli gvožđa, kalijuma i malo magnezijuma, vitamine B kompleksa i C. Nedostaje mu kalcijum i vitamin D. Količina vitamina C se smanjuje dugim čuvanjem, pa se do proleća gotovo u potpunosti izgubi.

Ovo izdašno i hranljivo povrće jednostavno je za uzgoj, veoma rodno i izvađeno iz zemlje može dugo da stoji. Obzirom da je jeftin i dostupan tokom cele godine, predstavlja idealnu namirnicu na trpezama širom sveta.



ŠARGAREPA (Daucus carota)

Prve sorte šargarepe bile su bele ili žute boje sadile su se u Avganistanu odakle su donete na obale Mediterana, a zatim se ovo izvanredno povrće proširilo celom Evropom. Šargarepe narandžaste boje ukrstili su Holanđani, dajući joj svoju nacionalnu boju u čast svoga kralja. Od doba dolaska kolonista šargarepa se sadi i na prostorima Severne i Južne Amerike.

Uz cveklu šargarepa spada u red povrća najbogatijeg šećerom. Poželjno je da se jede sveža, cela, rendana u salatama ili pomešana sa mlečnim ili kikiriki puterom kao odlična užina za decu. Dodaje se u gotovo sva jela, supe, čorbe, a priprema se i kao samostalan obrok ili prilog. Može se dodavati u hlebove i peciva, a od nje se mogu praviti i veoma ukusne poslastice - pite, sitni kolači, džemovi... Izvanredno ukusan i zdrav je sok od šargarepe, same ili mešane sa drugim voćem. U frižideru, zatvorena u plastičnu kesu, može se čuvati i do mesec dana, a sitno isečena i osušena, kao začin i mnogo duže. Veoma je ukusna i ukišeljena u turšiji.

Šargarepa srednje veličine nosi u sebi visok procenat beta karotina sadržanog u vitaminu A. Sadrži u sebi i dijetna vlakna u znatnoj meri. Šargarepa je značajna s obzirom da sadrži u sebi lutein koji poboljšava vid i štiti oči od slobodnih radikala. Kuvanjem se oslobadja vitamin A kako bi se raspodelio kroz krv u celom organizmu. Ističe se i vrlo kvalitetnim belančevinama iako se nalazi u minimalnim količinama. Od mineralnih elemenata naročito treba spomenuti kalcijum, gvoždje i kalijum, a od oligo elemenata jod.

Blagotvorni efekti šargarepe se ogledaju u sprečavanju infecije očiju, grla, krajnika, sinusa i respiratornih organa. Pored toga, jača kosti, suzbija anemičnost, blagotvorno deluje na rad jetre. Zbog svega navedenog uvek je korisno dodati je , makar u malim količinama, a dobro bi bilo svakoga dana pojesti bar jednu šargarepu!



PERŠUN (Petroselinum hortense)

Peršun je poreklom sa bliskog istoka, odakle se raširila po celoj Evropi, a prvi kolonisti su je odneli i u Ameriku gde se takođe dobro prihvaćena i veoma popularna. Upotreba peršuna seže u daleku prošlost. Poznato je da se koristio u staroj Grčkoj i u doba Rimskoga carstva. Zabeleženo je takođe da je u Britaniju stigao tek u XVI veku. Postoje dve osnovne vrste peršuna - lišćar sa razvijenom lisnom rozetom i korenaš sa razvijenim vretenastim korenom.

Upotrebljava se kao začin za supe, čorbe i mnoga kuvana jela od povrća i mesa, a sveži list u sve vrste slanih salata. Koristi se gotovo cela biljka - list, lisne peteljke i koren, u svežem ili sušenom stanju. Koren se kuva zajedno sa jelom, dok se list dodaje po skidanju jela sa vatre, kako bi se sačuvale njegove nutritivne vrednosti.

Razlog velike popularnosti peršuna nalazi se u bogatstvu vitamina. Spada u povrće najbogatije vitaminom C. Bogat je i provitaminom A, vitaminima B kompleksa (bogatiji od šargarepe), uključujući i veoma cenjen vitamin B12. Pored vitamina veoma veliku je sadržaj minerala, naročito kalcijuma i gvožđa. Od korenastog povrća ima najviše belančevina, a po sadržaju karotina odmah je iza šargarepe. Pored toga što vitamini i minerali čine da peršun u ishrani daje specifičnu aromu, čine i da se naše telo dobro oseća.

Peršun se ubraja u lekovito bilje jer sprečava nadimanje, umiruje grčeve i deluje protiv vrenja u crevima. Već male količine peršuna mogu izazvati probavne procese, odvojiti vodenom bolešću izazvane nakupine vode u nogama, osrčju i prsnoj i trbušnoj šupljini. Lagano pospešuje menstruaciju. Ubraja se u biljke koje otvaraju. Odličan je diuretik, ali se ne sme upotrebljavati kod upalnih procesa u bubrezima.



PAŠKANAT (Pastinaca sativa)
izvor: nadijeti.info

Iako korenasta biljka, u ishrani se pored korena upotrebljava i list paškanata. Ima svojstven miris i ukus koji potiče od eteričnih ulja, kojih naročito ima u korenu. Energetska vrednost mu je znatno veća nego kod šargarepe, jer sadrži veći procenat ugljenih hidrata - fruktozu, arabinozu, amnozu i saharozu, kao i skrob i pektin. Koren ima manje vitamina od lišća. Pored upotrebe u supama i čorbama, paškanat bi mogao biti zastupljeniji i u drugim jelim ali salatama.

CELER (Apium graveolens)

Celer je poreklom sa Mediterana, odakle se proširio širom Evrope, a kasnije i sveta. Kao začinska i lekovita biljka bio je poznat još starim Egipćanima, Grcima i Rimljanima, ali se planski uzgaja tek od XVI veka u Italiji. Danas postoje tri osnovna tipa: beli celer, zeleni celer i celer s korenom nalik na belu repu.

U kulinarstvu se najčešće koristi kao začin i dodatak supama, čorbama i kuvanim jelima, ali se, kuvan, pržen ili pečen, može služiti i kao odličan prilog jelima od mesa. Narendani svež celer izvanredan je sastojak različitih salata, a od njega se mogu praviti i veoma aromatični sokovi. Ukoliko se kuva, treba ga kuvati u ljusci pa ga tek onda ljuštiti, jer se na taj način i njegov miris zadržava.

Spada u povrće veoma niske energetske vrednosti. Belančevina ima u skromnim količinama dok je u lišću pronađeno 8-10 slobodnih amino kiselina. Sadržaj vitamina i mineralnih sastojaka veći je u lišću nego u korenu. Naročito je bogat vitaminom C. Lekovite supstance, kao što su flavonoid apiin, koji ima antioksidativno dejstvo, eterična ulja i aminokiselina asparagin, nalaze se u korenu, stabljici i listovima.

Lekovite supstance najbolje ostaju sačuvane u sveže isceđenom soku sirovog korena, listova i stabljike, mada se preporučuje upotreba što manje listova jer sok mogu učiniti gorkim. Napitak je odličan lek u ranim fazama reumatizma i gihta, a preporučuje se osobama sklonim gojenju, kao i onima koje pate od celulita, zbog svog delovanja na krvotok. Snižava krvni pritisak i smanjuje nivo šećera kod dijabetičara. Sok od celera povoljno utiče na regulisanje menstrualnih tegoba.



CVEKLA (Beta vulgaris 'cicla')

Cvekla potiče sa Mediterana, odakle se proširila na ceo svet. Planski se uzgaja hiljadama godina.

U kulinarstvu se obično koristi njen koren, ali se i listovi mogu koristiti poput spanaća. Najčešće se koristi u salatama, sveža ili kuvana, ali je sveža daleko zdravija i korisnija. Kako bi se zadržali ukus i nutritivni sastav cvekle, pre kuvanja ne treba guliti koru sa ploda. Takođe, boja i ukus cvekle će se zadržati ako se tokom kuvanja u vodu doda limunov sok. U mnogim slovenskim zemljama se cvekla mnogo koristi za pripremu hladne čorbe po imenu boršč. U frižideru, spremljena u plastičnu kesu, može se čuvati i do mesec dana.

U odnosu na drugo povrće ima visoku energetsku vrednost - 45 kalorija na 100 grama. Bogata je belančevinama, mastima i ugljenim hidratima. Njen ukus je slatkast, što je posledica velike količine šećera. Dobar je izvor folne kiseline, što je značajno za trudnice, a takođe je bogata manganom i kalijumom. Sadrži i vitamine A i C, bakar, magnezijum, gvožđe i fosfor. Kuvana cvekla je bogata folnom kiselinom, vitaminima A i C, kao i riboflavinom i magnezijumom.

U njoj se nalazi veliki broj fitonutrijenata koji imaju antioksidativna i protivupalna svojstva, a učestvuju i u detoksikaciji organizma. Crveni pigment, antocijan, blagotvorno utiče na eritrocite, a krvne sudove čini elastičnijim. Lako se vari i obiluje dijetetskim vlaknima, što je značajno za proces pražnjenja creva. Reguliše krvni pritisak i holesterol i potpomaže dobar rad jetre. Mali broj ljudi posle umerenog konzumiranja cvekle ima promenu u boji mokraće ka crvenoj. Iako je ovo potpuno neškodljiva pojava, može poslužiti kao indikator nedostatka gvožđa u organizmu ili problema sa metabolizmom gvožđa. Poznato je da je sok od cvekle lekovit i dosta se koristi za jačanje i detoksikaciju organizma. Sok cvekle zaslađen medom povoljno utiče na regulisanje krvnog pritiska.

ROTKVICE (Raphanus sativus radicula)
izvor: nadijeti.info

Pretpostavlja se da rotkvica potiče iz južne Azije i da je njen predak divlja vrsta Raphanus raphanistrum, koja raste uz obale sredozemlja. Ova vrsta se intenzivno uzgajala u Egiptu u doba faraona, ali i u drevnoj Kini. Danas se uzgaja u celom svetu i dostupna je tokom cele godine.

Rotkvice najčešće koriste sirove, u kombinaciji sa drugim salatama ili same, narezane na kriške. Isečene na kriške ne bi trebalo dugo da stoje, jer tako gube vitamine i aromu. Ako je ukus prejak treba ih iseći, posoliti i preliti maslinovim uljem.

Rotkvica je po biohemijskom sastavu slična crnoj rotkvi, ali je ukusnija i lakše probavljiva. Energetska vrednost rotkvice je veoma skromna, svega 16 kalorija na 100 grama. Rotkvice su sjajan izvor vitamina C, a ostale vitamine i minerale ima samo u tragovima. Sadrže i razne minerale - kalcijum, fosfor, kalijum, i gvožđe. Odnos kalcijuma i fosfora je takav da omogućava dobru apsorpciju kalcijuma.

Vitamin C u rotkvicama ima značajnu ulogu u metabolizmu, pa tako pomaže u formiranju kolagena, održava desni zdravima, pomaže u apsorpciji gvožđa, poboljšava imunološki sistem, ubrzava zarastanje rana i učestvuje u sintezi neurotransmitera u mozgu. Jedna od najbitnijih uloga vitamina C je u neutralisanju slobodnih radikala, jer je snažan antioksidant. Rotkvica ima karakterističnu crvenu boju zbog pigmenta antocijana, a smatra da on ima povoljan uticaj na zdravlje. Ispitivanjima je potvrđeno da je intezitet boje u direktnoj vezi sa antioksidativnim dejstvom. Antioksidansi koji se koriste u ljudskoj ishrani se povezuju sa smanjenjem bolesti srca i krvnih sudova, kao i nekih oboljenja raka.

ROTKVA (Raphanus sativus)

Stari narodi su je dobro poznavali i cenili njena svojstva i delovanje. Od davnina je korištena kao lek protiv katara gornjih disajnih puteva, bronhitisa, kašlja, tuberkuloze pluća, i regulisanje probave.

Rotkva, posebno crna, preporučuje se kao dopuna zimskoj ishrani i kao odbrana od infekcija koje prate ovo godišnje doba. Upotrebljava se koren, koji je repasta oblika. Izvrsno je povrće, a na poznata je i kao lekovita biljka. Rotkvu u bilo kom obliku ne treba soliti, jer tada postaje štetna. Osobe sa upalom želuca ne bi trebalo da je koriste. Dobro je poznat njen karakterističan, pomalo oštar miris i ljut ukus. Zahvaljujući ovom mirisu i ukusu, rotkva se u ishrani koristi uglavnom kao apetajzer, pa je dobro servirati je uz predjela. Teško je svarljiva, pa je treba služiti narendanu. Rotkva se priprema neposredno pre upotrebe, jer stajanjem gubi specifični miris i ukus, a time i svoje lekovite i hranljive sastojke. Koren rotkve se može ukiseliti, a najčešće se koristi kao salata, sama ili sa jabukama, maslinama, jajima, kiselim krastavcima, uz maslinovo ulje i kiselo mleko, jogurt ili pavlaku.

Sveže ceđeni sok ili sirup od rotkve koriste se često u narodnoj medicini. Sveži sok koristi se kod oboljenja žuči i žučnih puteva i nedovoljne funkcije jetre. Sem toga upotrebljava se i za lečenje neuralgija i ishijalgija, tako što se utrljava u kožu duž nerava. Kod bronhitisa, velikog kašlja i oboljenja disajnih puteva koristi se sirup. Rotkva se ne preporučuje kod čira na dvanaestopalačnom crijevu, ili bolesti bubrega.



LUKOVICE

CRNI LUK (Allium cepa) i
BROKOLI (Brassica oleracea 'botrytis cymosa')


Luk spada među najstarije povrtarske kulture. Miris mu je aromatičan, a ukus snažan, manje ili više ljut, zavisi od klime u kojoj raste. Što je blaža klima, slađi je. Luk potiče iz Azije i Bliskog Istoka, a uzgaja se preko 5000 godina. Egipćani su ga cenili toliko da su njime plaćali graditelje piramide, a glavice luka ostavljane su i u grobnice faraona, kako bi im služili u zagrobnom životu. U Indiji se još u VI veku luk, osim u kuhinji, koristio i za lečenje. Bio je cenjen i kod starih Grka i Rimljana, a naročito su ga koristili siromašni slojevi ljudi kao dodatak svojim jednostavnim jelima. U srednjem veku bio je nezamenljivo povrće u mnogim evropskim zemljama, pa se čak posluživao kao deo zdravog doručka. Na američki kontinent preneo ga je Kolumbo.

Crni luk dostupan je gotovo cele godine. Dugo zadržava ukus, pa se najčešće koristi za pripremu jela sa dužom termičkom obradom, kakva su variva, dinstana jela od povrća i mesa supe i umaci. Izvrstan je i kao nadev u pitama od mekog ili lisnatog testa. Mmnogima seckanje luka predstavljaju problem, jer iritira suzne žlezde. Zato ga pre seckanja treba staviti u frižider na oko sat vremena, a tek potom ga rezate oštrim nožem. Dasku na kojoj se secka luk ne bi trebalo koristiti za seckanje drugih namirnica, kako ne bi poprimile njegov prodoran miris.

Specifičan ljuti ukus i miris potiču od eteričnih ulja. Svojim sastojcima luk pojačava apetit i pospešuje probavljanje hrane. Veći unos luka u organizam smanjuje novo glukoze u krvi. U tom procesu pomoćni element je i prisustvo hroma u luku, koji pomaže ćelijama da pravilno reaguju na oslobođeni insulin. Istraživanja kod dijabetičara pokazala su da hrom može smanjiti brzo podizanje šećera u krvi, povećati tolerantnost ćelija na glukozu, smanjiti nivo insulina i smanjiti holesterol i trigliceride. Jedna šoljica svežeg luka (oko 250 g) sadrži skoro 20% dnevnih potreba za ovim mineralom.

BELI LUK (Allium sativum)

Poreklom je iz centralne Azija, ali su ga od davnina gajili u Kinezi, Izraelci, Egipćani i drugi drevni narodi. Mnoge civilizacije su beli luk povezivale sa večnim životom. No, znalo se da nudi mnoštvo sastojaka korisnih za zdravlje. Na egipatskom papirusu opisuje se kao sredstvo za jačanje krvi.

Beli luk je rado korišćen začin širom Mediterana. Bez belog luka ne mogu se zamisliti ni italijanski prelivi za salate ili pesto sos, ni orijentalni humus. Upotrebljava se u pripremi toplih sosova za testeninu, gulaša i supa. Bistru supu od belog luka obožavaju Španci, Italijani ga samo nekoliko sekundi provuku kroz zagrejano maslinovo ulje kako bi listovi spanaća ili delikatna salsa od paradajza dobili blagu aromu, Indijci ga dodaju u svoj omiljeni curry, dok ga Kinezi dodaju u pržena jela. Svež beli luk čest je dodatak različitim salatama, a naročito dobro se slaže sa pečenim paprikama ili svežim krastavcem.

Beli luk je hiljadama godina poznat kao lekovita biljka širokog spektra delovanja. Od lekovitih sastojaka sadrži eterična ulja koja sadrže sumpor, specifičnog mirisa, velike nepostojanosti i osetljivosti. Od ostalih sastojaka tu su i alicin, alin, azotne supstance, biljne masti, mineralne soli, polioze poput inulina i dr. Svi spomenuti sastojci u belom luku su u koncentrisanom obliku, a lekoviti su već u vrlo maloj koncentraciji.

Beli luk normalizuje ubrzan rad srca, poboljšava rad srčanih krvnih sudova i snabdevanje srčanog mišića krvlju, što dovodi do poboljšanja srčane funkcije i smanjenja sklonosti trombozi. Prema rezultatima nekih istraživanja, beli luk je jedno od najboljih sredstava u prevenciji i lečenju začepljenja krvnih sudova. Snižava nivo štetnog holesterola u plazmi, istovremeno povećavajući koncentraciju zaštitnog holesterola. Takođe snižava krvni pritisak.

PRAZILUK (Allium porrum)

Praziluk potiče iz Južne Evrope i Zapadne Azije i karakterističan je po specifičnom jakom mirisu koji je pojedinim ljudima neprijatan.

Koristi se svež kao dodatak salatama ili jelima, ali i kao glavni sastojak mnogih jela ii prilog, kuvan ili pržen. Zahvaljujući plastenicima i tome što se može čuvati uzemljen ili u pesku, na trpezi se može naći većim delom godine. Nije pogodan za čuvanje u zamrzivaču, mada se u frižideru (nezamrznut) može čuvati 7 - 10 dana.

Praziluk sadrži dosta vode (86%) a malo kalorija, tako da je pogodan za dijetalnu ishranu, kao diuretik i za čišćenje organizma, ali sadrži i korisne sastojke, kao što su beta-karoten, belančevine, eterična ulja, biljna vlakna, biljne masti, biljne hormone, vitamine A, B kompleks, C, E, gvožđe, kalijum, kalcijum, sumpor, kvercetin, kemferol, mineralne soli, pektin, sulfide, folnu kiselinu, fosfor i celulozu. Povoljno je što sadrži male količine soli i šećera.

Može se koristiti kao diuretik, antioksidans i povoljno deluje protiv mikroba (kao neka vrsta antibiotika). Čisti krvne sudove od masnih naslaga i povišenog holesterola. Za obloge se mogu koristiti listovi ili zdrobljen praziluk kod bolova u zglobovima, kostima, kod gihta i povećane štitne žlezde. Pošto sadrži dosta hranljivih i lekovitih sastojaka a malo kalorija, koristi se u mnogim dijetama protiv gojaznosti i za održavanje vitke linije, a povoljno deluje i protiv celulita. Praziluk je korisno povrće kako kao hrana, tako i kao prirodni lek za prevenciju i lečenje mnogih bolesti, pa se preporučuje za ishranu, naročito u jesenjim i zimskim mesecima. Ipak, ne treba preterivati sa dnevnim količinama praziluka pošto u većim količinama može biti i štetan za organizam.



EGZOTIČNO POVRĆE

ARTIČOKA (Cynara scolymu)

Artičoka potiče sa Mediterana. Prvi zapisi o ovoj biljci datiraju iz vremena Antičke Grčke i Rimskog carstva. U XIX veku artičoku su evropski iseljenici preneli na američki kontinent gde je zasađena na području Kalifornije.

Artičoka se ubira kasno u jesenjim i zimi. U frižideru ne može da se održi duže od 4-5 dana. Poprskane i spakovane u plastičnim kesama mogu da se održe i duže ali se nikako pre pakovanja ne smeju seći ili prati vodom. Artičoke se obično služe kuvane, a mogu se konzumirati tople ili hladne. Latice artičoke mogu se dodavati u topljeni puter ili sok od limuna. Srce artičoke se može dodavati u sosove, prelive ili sveže u salate.

Bogate su vitaminom C i dijetnim vlaknima, a takođe su i dobat izvor folne kiseline.



BAMIJE (Hibiscus esculentus)

Bamije potiču sa Orijenta. Pradomovina im je Abisinija i istočna Indija. O bamijama se pre može govoriti kao o orijentalnoj delikatesnoj poslastici nego kao o namirnici za svakodnevnu ishranu. Bamije nisu povrće u uobičajenom smislu, već vrsta hibiskusa - drvenasti žbun. Iz veliki svetložutih cvijetova razvijaju se zelene mahune, slične feferonima, ispunjenu mekanim bijelim semenkama.

Za jelo se beru nedozreli plodovi koji su, pripremljeni poput boranije, zdrava i ukusna hrana, omiljena širom sveta. Pomalo oporog ukusa, vrlo su blage i lako svarljive. Koriste se i kao dodatak čorbama i jelima od povrća, a mogu se, kuvane ili pržene, služiti i kao prilog. Dozrele i osušene semenke, pržene i mlevene, mogu poslužiti kao dodatak za kafu.

U plodovima imežih bamija ima svega oko 30 kalorija, pa su izvrsne za redukcione dijete. Bogate su vitamom C, folnom kiselinom, kalcijumom, gvožđem, kalijumom i magnezijumom, a sadrže i dosta dijetnih vlakana. Ostali biljni delovi, listovi i stabljika, sadrže mnogo sluzi pa se često koriste u narodnoj medicini.

ŠPAROGE (Asparagus officinalis)

Šparoga je biljka iz porodice ljiljana koja raste samoniklo, ali se i uzgaja, pa se u mnogim zemljama koristi kao delikatesno povrće. To je višegodišnja biljka sa drvenastim i jako razvijenim podzemnim stablom iz koga u proleće izbijaju jaki beli izdanci, pokriveni mesnatim ljuskama. Kad dostignu visinu 20-25 cm beru se i koriste kao povrće.

Veoma su ukusno, delikatesno povrće i uglavnom se služe kao prilog.

Energetska vrijednost 100 g šparoga iznosi samo 20 kalorija, , pa su izvrsne za redukcione dijete. Najveću vrednost šparoga za ljudskoj ishrani predstavlja bogatstvo mineralima i vitaminima. Najbogatije su kalijumom, zatim fosforom, sumporom, kalcijumom i magnezijumom. Sadrže dosta mikroelemenata kao što su gvožđe, bakar, cink, fluor i jod. Šparoge su odličan izvor folata i vitamina C i dobar izvor tiamina i vitamina B6. dok su osrednji izvorSadrže i manju količinu dijetnih vlakana, vitamina A, belančevina, riboflavina, niacina i magnezijuma.

Izdanci špargle, kada se koriste kao povrće, pospešuju rad bubrežnih ćelija, a time i izlučivanje vode iz tela. Osim toga koriste se i kao blago sredstvo za otvaranje. Izvrsna su hrana za šećerne bolesnike i za one koji se oporavljaju posle teže bolesti. U narodnoj medicini koriste se sveži izdanci i čaj od podzemnog stabla i korena ili od ploda i semena. Podzemno stablo i koren sadrže asparagin, saponin, karotin, vitamine B i C. Zreli plodovi sadrže šećer, trigliceride, kapsantin, fizamin, malo alkaloida. Seme se koristi za smirivanje želuca i povraćanja, a koren skao sredstvo za otvaranje.